O nedođiji

“Priče iz nedođije” su nastale iz velike želje da se ne zaboravi sećanje na jednu mladost u kojoj smo znali šta znači bezuslovna sreća….Ili smo bar mislili da znamo…
Igra sudbine…život te baci u jedan ugao, da bi se tek naredne sekunde (koja je trajala čitavu deceniju), našao u nekom sasvim drugom uglu, bez ikakve ideje da on postoji.. I bez predznaka da ćeš se sa njim sresti, oči u oči, u jednom momentu sasvim nevažnom i glupom za običnog čoveka… malenog i smrtnog.
Za neka mesta nismo vezani zbog njihove lepote ili neverovatnih čuda prirode, već jednostavno zato što naši preci potiču odatle. Sve ono što mi jesmo i što ćemo postati.
A ljudi umeju da budu kao kao biljke… ako ih ne zalivaš, uvenuće od tuge za “vodom” koja im nedostaje.

Ne navraćam više toliko često u svoj rodni kraj. Domovina je daleko, a život ide svojim tokom. Deca rastu daleko od svojih korena. Ali svakako sve nas prodrma neka želja da se na čas vratimo u neka vremena kad nismo toliko brinuli o životu i kad nismo bili svesni šta nas sve čeka u decenijama koje dolaze.
Kao što je to rekao dobri, stari Đole Balašević : „Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena… Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile ambicije… Uzdahnuće, verovatno… “

Pogled koji pamtim

Pogled koji pamtim


Moja nedođija je upravo priča o mestima u kojima sam odrastala i pružala svoje prve korake…ka svetu.

Bor je grad na istoku Srbije u Timočkoj Krajini. Poznat je po svojim rudnicima bakra i zlata, kao i po industriji, posebno obojenoj metalurgiji. Grad je dobio status opštine 1946.godine.
Kao deca, imali smo običaj da kažemo da je naš grad – kraj sveta. Mesto gde se završavaju svi putevi! Mnogo je godina moralo da prođe kako bi smo shvatili u kakvoj smo zabludi živeli. Danas kažem – Bor je grad na kraju sveta iz koga svi putevi polaze i opet se vraćaju u njega! Iz njega i od njega počinje – sve! I to je moja nedođija, ali ne zbog toga što je na kraj sveta, već zbog toga što sam ja daleko, daleko od njega. I zbog toga što mi, baš taj “kraj sveta” užasno nedostaje!

Međutim, u mojim venama teče još jedna nedođija, zaboravljena i usnula na obalama Svrljiškog Timoka. Nekih 80km daleko od Bora. U ataru opštine Knjaževac. U Timočkoj Krajini. Selo Rgošte – poznato širom Srbije po čudotvornoj vodi. Izvor Banjica na samom ulazu u selo već decenijama posećuju nevoljnici iz mnogih krajeva. Mnogima je ova lekovita voda pomogla. Meštani kažu da leči išijas. Pojedine teško obolele dovozili su nepokretne u kolima, iznosili ih na rukama, da bi posle samo nekoliko dana kupanja u „bari“ prohodali. Ja sam se kupala u toj istoj „bari“, u njoj sam naučila da plivam (ali i da tonem) i to je bio jedan od najlepših perioda mog života.
Za lekovitu vodu na „Banjici“ znalo se još pre Prvog svetskog rata. Kako je zapisano, na prostorima Rgošta, u blizini izvora sa toplom vodom boravila je i srpska vojska. Tada je sagrađen prvi pokriveni bazen sa kućicom, koji se punio lekovitom vodom.
Za lekovita svojstva ove vode svojevremeno se interesovao i ban Moravske banovine Predrag Lukić. I njemu, kao mnogima u ono vreme, nije bilo jasno odakle u okolini Knjaževca voda „koja čini cuda“. …a da čini čuda – najbolji dokaz sam ja 🙂

Na žalost, malo toga se može naći na internetu o ovom prelepom selu u ataru knjaževacke opštine.
Upravo zbog toga, jedan deo nedođije posvećen je upravo njemu – malom selu na obali Svrljiškog Timoka iz koga potiču moji koreni…. kao i svim ljudima koji potiču iz tog kraja.
Da ne zaboravimo da smo, tamo negde, daleko, jednom bili srećni.

%d bloggers like this: