Slovo o ljubavi

 

A ti ljubavi, putuj, da ti niko ne može uci u trag… jer, samo tako možeš opstati u zivotu i u mojoj ljubavi. Ne dozivoli da te mesto drži, bar ne ove noći.
Što si mi dalje, to je teža ova tišina. A ćutanje je oštrije od ivice noža ! I sve više rasteš u meni… sve je manje mene i sve više tebe u meni. Tamo negde daleko… Ko zna…
Uhvatim sebe često kako razmišljam hladnokrvno,baš kao i ti.. onako kako si me učio… Ili bar pokusavam da izgledam tako u očima drugih…. Uhvatim sebe da razmišljam o prošlosti, jednom dalekom vremenu u kome sam živela…Vremenu u kome sam bila srećna.Razum sam davno izgubila u ovoj pustinji u kojoj ne mogu naći ni jednu kap vode da ugasi ovu zeđ koja me dugo proganja…
Ne nedostaješ mi.
Uospšte ne.
Ni više, a ni manje nego pre.
Kad god te poželim, samo zatvorim oči i tu si. Ponekad ljudi pomisle lutam u sred bela dana, ali… ne shvataju oni da si to ti. I da to nije lutanje. Zbog toga pišem.Jer… ako prestanem da pišem,znam,prestacu i da dišem. I ti vise nećeš postojati. Sada živis u mojim pričama. Postojiš u ovim razmacima između slova, njihovih linija koje su tako perfektne kao kad ti napiseš : MALA,VOLIM TE. Vidiš li kako je prefektna daljina između svakog slova? Da.
Tako je prfektna i daljina koja je danas između nas.
Vreme između tvog i mog daha.
Ponos zbog koga nikada nećemo doživeti onaj vrhunac kojim mnogi teže u ovom pustom životu.
U tome leži ljudsko prokletstvo…
Suviše smo ponosni i tvrdoglavi.Oboje tako prokleti i sami.I ko zna, možda su baš ljudi kao ti i ja navikli da žive u toj nekoj vrsti boli. Znaš, to je ona bol zbog koje se ne možeš predati nekom do kraja. Bol zbog koje druge guraš od sebe ili ih lažno ljubiš I sam verujući u sopstvenu laž. I,kao i mnogo puta pre, baš kada pomislim na tebe neka čudna bol mi krene…u grudima….od srca… preko ramena…spušta se u ruku, u dlan….I boli.. teško boli… A grlo se stegne, reč ne mogu izustiti. Samo oči govore…ko zna da cita, iz njih znaće sve… ili znaće samo onoliko koliko je dovoljno za dobar razgovor uz kafu i koju cigaretu.
Drugi deo nosim duboko ukopan u sebi.
Sakriven od svih da se nikada ne vidi.
Tu ti živis u meni i ne dam ti da umreš.
I živeces koliko god budem bila u stanju da pišem – da disem.
Koračam tiho. Ne dižem buku ni prašinu kuda prođem… ili bar mislim tako jer se i ne osvrćem… Gledam, a ne diram. Ili diram samo pogledom. I ljubim te i onda kad se najmanje nadaš – baš onda kad misliš da zasluzuješ najveću kaznu. Tada te najviše ljubim.
I znam… proći će godine, možda i život ceo…a ti ćeš i dalje živeti u meni.Sve drugo manje je važno… dovoljno je da ja znam da je tako. I da je ovo što osećam čisto i netaknuto.
A ti, putuj daleko, što dalje od mene i ove teške noći… putuj i ostani mi zauvek blizu.

Nedostaje mi naša ljubav

“Na jastuku… Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik…
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha,
koja strepi i od mirnih obronaka sna…
Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje se život kruni uzalud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme ne voli heroje… I da je svaki hram ukaljalo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo.
Kad potrazim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje…
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje…
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim…
Šta su reči… Kremen što se izliže kad tad…
Nedostaje mi naša ljubav, mila… A bez nje ovaj kurjak menja ćud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme svemu menja boje… I da je silan sjaj pomračilo…
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo.
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin…
I tad sam svoj… Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin…
Ponekad još… Suza razmaze tintu… I ko domina padne zid u lavirintu…
Tako prosto… Ponekad još stignemo do nas…
Nedostaje mi naša ljubav, mila… Bez nje uz moje vene puže stud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila… Nedostajem mi ja… Onako lud…
Ja znam da vreme uvek uzme svoje… I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo.”

Advertisements
%d bloggers like this: