Oktobar u kome smo izgubili sve

Pre tačno devet godina, gledala sam na ekranu kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre ode sa vlasti. Službeno sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon gutajući suzavce režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. I baš kao i milioni Srba u to vreme, verovala da je to konačni kraj mračnog doba koje se nadvilo nad moju zemlju. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i pitam se : gde smo to pogrešili?!? Šta je to što smo trebali, a nismo učinili ili što nismo smeli, a dozvolili smo da se desi?!?

5. oktobar 2000.godina

5. oktobar 2000.godina

Danas, tačno devet godina nakon istorijskog samoubistva Srbije, gledam one koji su nam tada “otvarali oči” kako govore da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika. Kažu da smo mi, građani, od njih mnogo očekivali. A obećavali su sve ono što je gladan i izmučen narod želeo da čuje. I ispunili su samo ono što se lično ticalo njih! Umesto reformi društva u oblasti zdravstva, prosvete, ekologije, penzionog sistema, pravosuđa i ekonomije, dobili smo zamajavanje uvijeno u formu borbe protiv korupcije, smanjenja administracije, huligane na ulicama naših gradova i priče o Evropskoj uniji koja nema alternativu. Dobili smo nasilje kao obrazac ponašanja u društvu. Dobili smo fudbalsku, privrednu i železničku mafiju u Beogradu, Šapcu i Novom Sadu. Dobili smo dužničke bombe od kojih ginu nevini ljudi. Dobili smo svakodnevna ubistva na ulicama naših gradova. Dobili smo krvnike i žrtve.
Danas, devet godina nakon nesvesnog samoubistva Srbije, užasavam se pri pomisli na to kakvi sve produkti revolucije šetaju ulicama naših gradova! Serijski silovatelj koji namerno svojim žrtvama prenosi smrtonosni virus side. Pomahnitali čovek koji sekirom pokušava da ubije sekretara mesne zajednice. Obična žena koja sebi puca u stomak, jer su majka i sestra zaboravile da joj čestitaju rođendan. Policajac koji radniku polomi lobanju zbog bezazlene svađe oko parkinga. Bombaški napad na ružičastu televiziju. Ostavljeni čovek koji svoju bivšu devojku hladnokrvno ubija pred njenim maloletnim sinom. Lopove koji iskaču iz zgrade policije. Pljačkaše pošte koji skuterom beže od zakona. Kriminalne grupe koje otimaju ljude u sred bela dana i bahato uzimaju sve što im se nađe pod ruku. Ubistva dece koja prolaze nekažnjeno. I kao epilog svega – žrtvu koja prepoznaje svog krvnika u autobusu, šest godina nakon počinjenog zločina! Savršena laž dobro upakovana u srce revolucije! A reforme?!? Ostale su da lutaju u dimu petooktobarske revolucije, zaboravljene od onih koji su se grčevito borili za bolje sutra tadašnje Srbije. One koju ja više ne prepoznajem! I moram sebe da upitam jesam li zaista previše očekivala od „demokratskih“ vođa? Ili sam, jednostavno, premalo dobila od datih obećanja? Danas, kada kažem da je smisao demokratije borba za ljudska prava svakog pojedinca u društvu i da onaj ko pokuša da ugrozi to ljudsko pravo drugome mora biti najstrože kažnjen, uvek se nađe neko pametniji da mi odgovori onom popularnom – to je govor mržnje?!? Kada kažem da mora postojati strog zakon u Srbiji koji će štititi svakog pojedinca bez obzira na poziciju u društvu, boju kože ili ekonomski status, prijatelji koje sam nekada znala gledaju me bledo i sa podsmehom kažu – Srbija je ovo!? O čemu uopšte svi oni govore ?!? Ako se ja ne osećam bezbedno u svojoj ulici, u istoj onoj u kojoj sam odrasla sanjajući devojačke snove pod otvorenim nebom mog grada, može li taj osećaj biti opravdanje za sva neispunjena obećanja? Može li taj strah opravdati revoluciju od koje se, kako kažu, očekivalo previše? Može li „Srbija je ovo“ uliti u meni neophodno samopouzdanje kako bih sebe pogledala u ogledalo i rekla : „To je zemlja za koju si se borila pre devet godina?“ I na kraju svega, može li se uopšte reći da su data obećanja bila prevelika?!? Ukoliko je lična sigurnost u društvu obećanje koje se nije moglo očekivati nakon revolucije, zbog čega smo onda palili Skupštinu, gledali Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije i radovali se padu srpske Bastilje? Za šta se bore novopečeni demokrate ako nemamo zakon koji je sposoban da zaštiti nemoćnog čoveka kada se nađe licem u lice sa jednom bolesnom i moralno izopačenom osobom? Kakva je to demokratija koja ne garantuje sigurnost svakom pojedincu u demokratski uređenom sistemu? Ukoliko silovatelj bez identiteta svojim žrtvama prenosi sidu, pomahnitali čovek sekirom pokuša da ubije službenika, policajac radniku polomi lobanju, čovek hladnokrvno ubija svoju bivšu devojku pred maloletnim detetom, a ubistva dece prolaze nekažnjeno iz ko zna kojih razloga, to onda nije ona Srbija za koju smo se svi mi borili. I niko nema moralno pravo da mi kaže da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika i da smo od njih mnogo očekivali!
Pre tačno devet godina, gledala sam kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre nestane iz naše svakodnevnice. Opravdano sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i konačno znam odgovor. Peti oktobar nije bila revolucija koja je skinula mrak sa naših očiju. I dok su se svi radovali konačnom kraju mračnog doba koje se nadvilo nad sve nas, nesvesno smo sebe gurnuli dublje u ponor iz koga se izlaz više ne vidi. U njoj smo izgubili sve, a dobili – ništa.

Advertisements

Reč dve o sreći…

Reč dve o sreći ili priča za „laku noć“ mom anđelu…kad je bila mala.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

– Nekada davno živela je jedna tužna devojka….
– A zašto je bila tužna?
– Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog svog na svetu…
– Ni mamu nije imala?
– Nije imala nikog. Sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
– A zašto sinjeg, mama, kad je more plavo?
– Dobro, plavog mora…kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu. Lepše od bilo kog dragulja.
– A ona?
– Silno se obradovala, ali je pomislila da možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugi.
– I onda?
– Išla je tako dugo. Spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini i da je pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad. Ali nije mogla da ga nađe.
Mojoj curici već podrhtava brada.
– A sutra kad je bio dan,mama? Je li ga našla?
– Nije, srećo. More ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju, jer bajka treba srećno da se završi, zar ne?)
– A zašto ga je more odnelo, mama?
– Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela je više. Ali, tu nije kraj bajke. More još čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila. Devojku koja će znati da ga čuva.
– Meni je ipak žao one devojke što ga je izgubila, mama. – kaže nežan i pospani glasić.
– I meni je. – pomislih ja setno.
– Šta je dalje bilo sa njom, mamice?
– Ne znam, ali nije ni važno. Samo ti lepo spavaj i lepo sanjaj, anđele moj.
Usnule okice tonu u sam, a ja razmišljam o bajci i srećnom kraju. I duboko u sebi znam šta bilo sa tom devojkom. Ostala je na obali sinjeg mora. I još moli more da joj vrati njen izgubljeni dragi kamen.

Priča o velikoj grupi iz malog grada

Talas rokenrola zahvatio je Zaječar šezdesetih godina prošloga veka. Retki su bili ljudi koji su mogli sebi da priušte gramofon i ploče,jer se teško dolazilo do njih. Zaječarci su slušali radio i odlazili na igranke u tada čuvena mesta. Glavna mesta na kojima su organizovane igranke bili su stari Dom omladine, Dom JNA i mnoge bašte i terase u gradu. Slušali su se hitovi Elvisa Prislija, Džeri Li Luisa i Čak Berija. Po gradu su kružile priče da su vlasnici pojedinih lokala kupovali ploče čak iz Londona i da su često dolazili u beogradski aerodrom da bi sačekali svoju dragocenu pošiljku koja je značila dobru zabavu za ceo grad. Sve ovo uticalo je na tadašnju omladinu. Grad je polako počinjao da diše u ritmu rokenrola. Prvi bendovi nastali su sredinom 60-tih godina. Bilo ih je mnogo, ali jedan od njih ostavio je trajni pečat u muzici šezdesetih. Bend „Zlatni prsti nastao je krajem šezdesetih godina i svirao je do početka 80-tih.
O tome kako je došlo do stvaranja grupe koja je tih godina otišla najdalje, pevač, kompozitor i gitarista Momčilo Radenković, ispričao je nedavno za list Timočanin: „Gitare smo počeli da sviramo jer smo želeli da se dopadnemo devojčicama. Prve akorde mi je pokazao Zoran Aleksić, član grupe „Apoloni“, a pesmu „Mramor kamen i željezo“, Mirko Radić. Ideja o grupi „Zlatni prsti“, seća se Moša, nastala je na putu za Partijsku školu, današnji Menadžment. Šetao sam se sa Branislavom Blažićem, koji je poznatiji kao Bane Kengur. Govorili smo o tome da napravimo orkestar. Dogovorili smo se da ja sviram gitaru, a on bubnjeve. U to vreme bio je popularan film „Gold fingers“, po kome je naš bend dobio ime „Zlatni prsti“. On je udarao u kutiju od cipela , a ja sam svirao na svojoj gitari. Vežbali smo na tavanu kuće doktora Flajsiga u kojoj su oni živeli kao podstanari. Pamtim da je tamo bilo dvadeset pet santimetara prašine. Kengur je imao sestru Cecu Tapirku, valjda je još uvek živa, koja je u to vreme bila IN. Ona je sve pratila i slušala, a pored nje i mi. Prilikom jedne od proba Ceca se popela gore i rekla:“Ako ovako ružno nastavite da svirate „Mighty Queen“, ja ću da vas pobijem.“. Apoloni su prestali da postoje, mi smo uzeli bubnjara Trajka i Jovu Rašića koji nije dugo bio sa nama u grupi. Tako je sve počelo.“

Od tada, mnogo je muzičara prošlo kroz ,,Grupu iz malog grada“, kako su sebe nazivali, braća Momčilo i Slobodan Radenković, Dragan Trajković-Trajko, Dragan Batalo, Jovan Nikolić, Maslać , Jova Rašić i drugi. Pažnju na sebe privukli su na igrankama gde su svirali svoje pesme. Svirali su često , a novac koji su zarađivali koristili su za kupovanje opreme koja je za to vreme bila jako savremena. Disciplinovani i talentovani muzičari , kvalitetni instrumenti, mikseta sa dvanaest kanala, ozvučenje od 1000 vati, svetlo i veliki rad su bili ono što je bilo potrebno da se kreativni naboj koji su imali pretoči u dobre pesme koje su postale veliki hitovi. Tokom decenije rada „Zlatni prsti “su izdali osam singla i dve LP ploče, kao i nekoliko kompilacija, a bili su i prateći bend na ,,singlicama “ Mirka Radića i Srđana Marjanovića .
Priča Momčila Radenkovića o počecima benda vrlo je zanimljiva. ,,Štedeli smo novac koji smo zarađivali na igrankama. Plaćali smo ljude koji su stajali na ulazu. Mi međusobom nismo ništa delili, već smo kupovali instrumente. Prvo bubanj, pa razglas, pa bas pojačalo i solo pojačalo. Roditelji za tako nešto nisu imali novca. Znam da mi je otac kupio gitaru i pojačalo, mom bratu Banetu bas gitaru bez pojačala. Interesantno je da nas je odmah posle godinu dana terao da mu vratimo pare, jer po njemu orkestar bez harmonike nije orkestar. Bili smo veliki radnici, među nama je vladala spartanska disciplina. Nije bilo izgovora za nedolazak na probu, vežbalo se svaki dan od 4 popodne do 7 uveče. Sve ostalo išlo je nakon probe.“

Prve veće nastupe ,,Prstići“ su imali na festivalu „Omladina ’75“ u Subotici i Bum festivalu. O tome koliko su bili zauzeti govori i podatak da su opremili sopstveni autobus kojim su putovali na gostovanja. Nastupali su širom nekadašnje Jugoslavije. Snimali su za Jugoton, Diskos i PGP. Tokom višegodišnjeg rada suočavali su se sa mnogim problemima. Svirali su često i ostali su dosledni svom prepoznatljivom stilu. Prestanak rada benda uslovila je smrt tadašnjeg predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita i političke prilike u kojima se našla država. Počeli su da se otkazuju nastupi. Kao profesionalni muzičari koji su živeli od svoje muzike, u vremenima kada je bilo sve manje para, ,,Prstići“ nisu mogli da opstanu i bend je jednostavo prestao sa radom.
Tada popularni, bili su jedan od retkih bendova u EX YU koji su uspeli da se ,,probiju“ iz provincije i snime nekoliko singlova i LP ploča za tadašnje vodeće izdavačke kuće. Ono što je najvažnije, ,, Zlatni prsti“ ostali su i danas upamćeni po dobrim svirkama i odličnim pesmama. ,,Nokaut“, ,,Superfinale“, ,,Igraj rege“, ,,Prsti od plastike“, ,,Žuti taksi“ samo su neke od mnogih pesama zaječarskih ,,Prstića“ uz koje mnoge generacije.
Za mnoge od nas, legendarna pesma ,,Zbogom, mila moja“ snimljena daleke 1979.godine i danas je jedna od najlepših i najboljih EX YU rok balada.


„Zbogom ostaj, mila moja,ti si jedina koju toliko znam.
Ti si jedino biće na svetu koje tako zovem
i nikoga više posle tebe tako ne mogu zvati.
Koliko ću dugo dozivati tebe
i ono što si mogla da mi pružiš to ne znam,
ali one dane kad sam gubio svest ljubeći te
čuvaću večno, to znam, kao dragu uspomenu.

Zbogom ostaj, mila moja,
nikad više ti ne pitaj gde sam ja
nisam znao da je tako
tako teško kad se odlazi zauvek
ti i ja.

Molim te uzmi samo deo
našeg nesrećnog života i idi
i idi, molim te.
Suviše je bilo lepo da bi večno moglo da traje
morali smo takvi biti ti i ja.“

Najduže pomračenje Sunca u 21.veku

Stotine milona stanovnika velikog dela Azije danas su imali priliku da posmatraju najduže pomračenje Sunca u ovom veku. Potpuno pomračenje počelo je rano jutros na zapadu Indije i bilo vidljivo u pojasu širokom oko 250 kilometara koji se kretao preko Indije, Bangladeša, Nepala, Butana, Mjanmara i Kine, u najdužem trajanju od 6 minuta i 39 sekundi nad Pacifikom, prenela je američka svemirskea agencija NASA.
Tačno u 6h i 23 minuta po lokalnom vremenu (1h58 minuta po srednjeevropskom vremenu), nakon svitanja, noć je ponovo pala na indijsku državu Gudžarat u zapadnom delu zemlje i potom se pojasom dugim 15.000 kilometara i širokom 250 kilometara širila sve do južnih japanskih ostrva Rjukju.
U jednoj slabo naseljenoj zoni na Pacifiku, Mesec je potpuno zaklonio Sunce čitavih 6 minuta i 39 sekundi, što je svojevrstan rekord koji (kažu) neće biti oboren sve do 2132. godine.
Brojne agencije u Aziji iskoristile su ovu pojavu zarad ličnog profita, pa je tako bilo moguće posmatrati totalno pomračenje Sunca i iz aviona na visini od 12.500 metara! U Indiji je, kažu, okupilo oko 1,5 miliona hinduističkih hodočasnika da bi se tokom pomračenja kupali u vodama lokalne reke u cilju „oslobađanja duše“. Sa druge strane, u Kini su naprasno oživeli stari mitovi i priče o pomračenju Sunca prema kojima se ono predstavlja kao najava srećnih, ali i loših događaja.


Prateći pomračenje Sunca preko Interneta, nisam mogla, a da se ne setim davnog avgusta 1999.godine i Srbije. Tadašnja Ministarka zdravlja Leposava Milićević (ako je se ko uopšte još i seća!) izdala je zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja koje je trebalo sve nas da nauči kako da se ponašamo pri pomračenju Sunca. To je tada zvučalo i više nego smešno,ali…Jasno je bilo poručeno da se ostane u kućama, da se spuste sve roletne, da se ne gleda napolje, jer ljudi mogu da osete uznemirenje, pritisak ili lupanje srca. Nakon toga, na nekoj televiziji (ne sećam se više kojoj) gostovali su mladi diplomirani astronom i neki matori lokalni travar ili šta već. I dok je školovani astronom pokušavao da objasni kako je pomračenje Sunca sasvim normalna i prirodna pojava, matori samouki čiča ga je svo vreme prekidao u sred rečenice rečima : „Ne znaš ti…“, prodajući pri tom svoju “proročku” pamet naivcima pored malih ekrana. Sećam se da sam nakon te „edukativne“ emisije rešila da ni po koju cenu ne propustim ovu „ne znaš ti“ pojavu!
U to vreme, dežurala sam na tek otvorenom prijemno-trijažnom bloku u Boru. Skuvali smo kafu i izašli ispred bolnice kako bi videli šta se dešava napolju. Pogled na ulicu delovao je jezivo pusto! Nigde nikoga! Nije se čula ni jedna ptica, ni jedan šum! Samo neki čudan vetar i blago zahladjenje. Ulica sablasno tiha kao da će smak sveta! Gledali smo pomracenje Sunca te 1999.godine kroz rendgenski snimak i slatko se smejali neznanju onih koji bi morali da znaju. Kasnije sam shvatila da se i čitav svet smejao tadašnjoj Srbiji kada je na televiziji, u “No Comment”, video pustu i praznu Srbiju dok su ljudi širom planete trčali na svoje trgove da posmatraju ovu divnu prirodnu pojavu.
Naučnici danas kažu da će naredno totalno pomračenje Sunca biti vidljivo iz Srbije tek negde blizu sredine narednog veka. Dakle, ko je propustio 11. avgust 1999.godine, sada može samo da se kaje. Ima i zbog čega.

Život razapet između stvarnosti i iluzije

Ne mogu da raspletem naše prve godine.
Ne mogu da razlikujem jednu od druge.

Teško je biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac.

Teško je biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac.

Čak i kad raspredem godine na dugačke konce priče, i mada se moja priča prilično savija napred i nazad između nekad i sad, postoji razlika između konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije ista priča. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se međusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra već odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija priče. Dugačak niz povezanih tačaka na liniji koje se uvrću i okreću u krug u mom pokušaju da protumačim godine sa svojim skretanjima i preprekama. Godine koje se okreću oko sebe u skladu sa Zemljinom večitom rotacijom ponavljanja i promena. Čudno je kako čovek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se kreće u krug. Možda to zaista i jeste mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih. Možda čovek priča svoju priču da bi pronašao put kroz lavirint sećanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje i ako čovek krene jednim putem, biće odsečen od svih ostalih. Čovek se neprestalno kreće u lavirintu dok odmotava svoje klupko i kada ono nestane ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega očajno drži. Polako se vraća po svom tragu. Ponekad čuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da će izgubiti poslednju nit i zalutati.


U sećanjima sam prisutna svuda u isto vreme, u svakom trenutku zapamćenom ili zaboravljenom, ali ne sasvim ista od jednog mesta do drugog. U svojoj priči mogu da budem samo na jednom mestu u isto vreme, ako hoću da nađem put između mesta i saznam kako sam došla od jednog do grugog, ovog u kome sam sad. Ali kada zatvorim oči, duša se nađe u središtu svega. Zvukovi sveta i sopstvenih misli međusobno se mešaju u istoj nevidljivoj prostoriji postojanja. I možda nikada ne bismo bili toliko slepi, kao kada bismo se pogledali u oči da bismo se prepoznali. Mora da ima mnogo toga drugog, mnogo više u čoveku od onoga što se priča i onoga što se uopšte može ispričati. Većina nas se izgubi među rečima. Prikazuje se samo u vidu oklevanja, pre nego što progovorimo, kao tišina kada gledamo u pod ili kroz prozor i ne znamo tačno šta da kažemo. Kada nestanemo zauvek, ostaju samo priče. A postoje pitanja koja se mogu postaviti samo jednom i samo u određeno vreme. Ponekad postoji samo jedna šansa i ako se ne pita na vreme, ona je prošla. I čovek može da živi i od jedne reči, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori. Da borbom održava sopstveni život. U toj borbi za i protiv samog sebe, čovek može da se lomi i odvaja u sebi. Može da pada i da se diže u svojim očima. I kako prolazni trenuci mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i zamršeni dok traju, tako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu. Tako čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima, slavnim poprištima i svojim prvim koracima u teško shvatljivom svetu odraslih. Ali stvarne bitke, one odlučne za održanje sopstvene ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, moraju da se biju tamo gde nas sudbina baci, na nekom uskom i bezimenom prostoru bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije. I niko ne zna šta znači živeti na ivici između dva sveta totalno različita jedan od drugog. Niko ne zna šta znači poznavati i razumeti i jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne međusobno i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i dvoumiti celoga života. Teško je biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac. Život razapet između stvarnosti i iluzije. I na kraju, ako je dovoljno hrabar da pogleda sam sebe u oči i prizna istinu, čoveku ostaje samo da se bori – sa vremenom koje neumoljivo prolazi i tišinom koju nosi u sebi.

Moderna bajka

Nekada davno, pre mnogo godina, živela je jedna prelepa princeza. Nezavisna i puna samopouzdanja često je volela da šeta javnim parkom kako bi sretala ljude drugačije od sebe.
Jednog lepog dana, šetajući parkom, u bari je ugledala žabu. Odjednom, žaba počne da joj govori:
– „Jednom davno, bio sam lepi princ, ali je zla veštica bacila čini na mene i pretvorila me u žabu. Da bi se čarolija razbila, potrebno je da me neko poljubi. Zato, molim te, poljubi me i vrati me u ljudski oblik. Venčaćemo se i preseliti u zamak sa mojom mamom. Ti ćeš da mi kuvaš, čistiš i rađaš decu, a ja ću te voleti. I bićemo srećni do kraja života…“
Uveče, dok je u slast večerala žablje batake, lepa princeza se još uvek smejala i glasno ponavljala: „Ne bih rekla“…
POUKA: Nemojte nikada ljubiti žabu, jer ni bajke nisu ono što su nekada bile.
Ko razume, shvatiće.

Oko moje

Bol.
Ljubav.
Tuga.
Bes.
Neispunjeni snovi i nade.
Znam, trebalo bi da je kraj.
Moralo bi da je kraj.
Pokušavam, a ne mogu.
Nemam snage reći ti zbogom.
Svaki put kad krenem u neznano
i tvoj lik u srcu pretvorim u ništavilo,
vratim se hrleći u bezdan
sazdana tobom
jer, vratiš mi se ko gost nezvan.
Pitam se kakva je to snaga koja me vuče tebi?
Kakva je to ljubav?
Je li od Boga dana
ili zavidnim usnama prokleta
da me uvek tebi vrati,
gluvim i slepim za sve.
Zvala sam te i molila.
Okrenuo si se i osluhnuo.
Čuo si moj zov,
a ja sam od sreće blesnula
ali samo na tren.
Pre nego što sam ponovo
potonula na dno.
I evo me opet na rubu ničega
puna očaja i sećanja.
Pokušavam da nađem malo snage
da ti zadnji put zbogom kažem.
Zbogom oko moje.
Sve ti praštam.
Nekom novom stazom
ja koračam.
Znam, moram dalje.
Znam, nije lako.
Ovo srce ludo,
davno tebi dato,
u grču pita : Kako?