Oktobar u kome smo izgubili sve

Pre tačno devet godina, gledala sam na ekranu kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre ode sa vlasti. Službeno sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon gutajući suzavce režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. I baš kao i milioni Srba u to vreme, verovala da je to konačni kraj mračnog doba koje se nadvilo nad moju zemlju. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i pitam se : gde smo to pogrešili?!? Šta je to što smo trebali, a nismo učinili ili što nismo smeli, a dozvolili smo da se desi?!?

5. oktobar 2000.godina

5. oktobar 2000.godina

Danas, tačno devet godina nakon istorijskog samoubistva Srbije, gledam one koji su nam tada “otvarali oči” kako govore da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika. Kažu da smo mi, građani, od njih mnogo očekivali. A obećavali su sve ono što je gladan i izmučen narod želeo da čuje. I ispunili su samo ono što se lično ticalo njih! Umesto reformi društva u oblasti zdravstva, prosvete, ekologije, penzionog sistema, pravosuđa i ekonomije, dobili smo zamajavanje uvijeno u formu borbe protiv korupcije, smanjenja administracije, huligane na ulicama naših gradova i priče o Evropskoj uniji koja nema alternativu. Dobili smo nasilje kao obrazac ponašanja u društvu. Dobili smo fudbalsku, privrednu i železničku mafiju u Beogradu, Šapcu i Novom Sadu. Dobili smo dužničke bombe od kojih ginu nevini ljudi. Dobili smo svakodnevna ubistva na ulicama naših gradova. Dobili smo krvnike i žrtve.
Danas, devet godina nakon nesvesnog samoubistva Srbije, užasavam se pri pomisli na to kakvi sve produkti revolucije šetaju ulicama naših gradova! Serijski silovatelj koji namerno svojim žrtvama prenosi smrtonosni virus side. Pomahnitali čovek koji sekirom pokušava da ubije sekretara mesne zajednice. Obična žena koja sebi puca u stomak, jer su majka i sestra zaboravile da joj čestitaju rođendan. Policajac koji radniku polomi lobanju zbog bezazlene svađe oko parkinga. Bombaški napad na ružičastu televiziju. Ostavljeni čovek koji svoju bivšu devojku hladnokrvno ubija pred njenim maloletnim sinom. Lopove koji iskaču iz zgrade policije. Pljačkaše pošte koji skuterom beže od zakona. Kriminalne grupe koje otimaju ljude u sred bela dana i bahato uzimaju sve što im se nađe pod ruku. Ubistva dece koja prolaze nekažnjeno. I kao epilog svega – žrtvu koja prepoznaje svog krvnika u autobusu, šest godina nakon počinjenog zločina! Savršena laž dobro upakovana u srce revolucije! A reforme?!? Ostale su da lutaju u dimu petooktobarske revolucije, zaboravljene od onih koji su se grčevito borili za bolje sutra tadašnje Srbije. One koju ja više ne prepoznajem! I moram sebe da upitam jesam li zaista previše očekivala od „demokratskih“ vođa? Ili sam, jednostavno, premalo dobila od datih obećanja? Danas, kada kažem da je smisao demokratije borba za ljudska prava svakog pojedinca u društvu i da onaj ko pokuša da ugrozi to ljudsko pravo drugome mora biti najstrože kažnjen, uvek se nađe neko pametniji da mi odgovori onom popularnom – to je govor mržnje?!? Kada kažem da mora postojati strog zakon u Srbiji koji će štititi svakog pojedinca bez obzira na poziciju u društvu, boju kože ili ekonomski status, prijatelji koje sam nekada znala gledaju me bledo i sa podsmehom kažu – Srbija je ovo!? O čemu uopšte svi oni govore ?!? Ako se ja ne osećam bezbedno u svojoj ulici, u istoj onoj u kojoj sam odrasla sanjajući devojačke snove pod otvorenim nebom mog grada, može li taj osećaj biti opravdanje za sva neispunjena obećanja? Može li taj strah opravdati revoluciju od koje se, kako kažu, očekivalo previše? Može li „Srbija je ovo“ uliti u meni neophodno samopouzdanje kako bih sebe pogledala u ogledalo i rekla : „To je zemlja za koju si se borila pre devet godina?“ I na kraju svega, može li se uopšte reći da su data obećanja bila prevelika?!? Ukoliko je lična sigurnost u društvu obećanje koje se nije moglo očekivati nakon revolucije, zbog čega smo onda palili Skupštinu, gledali Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije i radovali se padu srpske Bastilje? Za šta se bore novopečeni demokrate ako nemamo zakon koji je sposoban da zaštiti nemoćnog čoveka kada se nađe licem u lice sa jednom bolesnom i moralno izopačenom osobom? Kakva je to demokratija koja ne garantuje sigurnost svakom pojedincu u demokratski uređenom sistemu? Ukoliko silovatelj bez identiteta svojim žrtvama prenosi sidu, pomahnitali čovek sekirom pokuša da ubije službenika, policajac radniku polomi lobanju, čovek hladnokrvno ubija svoju bivšu devojku pred maloletnim detetom, a ubistva dece prolaze nekažnjeno iz ko zna kojih razloga, to onda nije ona Srbija za koju smo se svi mi borili. I niko nema moralno pravo da mi kaže da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika i da smo od njih mnogo očekivali!
Pre tačno devet godina, gledala sam kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre nestane iz naše svakodnevnice. Opravdano sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i konačno znam odgovor. Peti oktobar nije bila revolucija koja je skinula mrak sa naših očiju. I dok su se svi radovali konačnom kraju mračnog doba koje se nadvilo nad sve nas, nesvesno smo sebe gurnuli dublje u ponor iz koga se izlaz više ne vidi. U njoj smo izgubili sve, a dobili – ništa.

Reč dve o sreći…

Reč dve o sreći ili priča za „laku noć“ mom anđelu…kad je bila mala.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

– Nekada davno živela je jedna tužna devojka….
– A zašto je bila tužna?
– Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog svog na svetu…
– Ni mamu nije imala?
– Nije imala nikog. Sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
– A zašto sinjeg, mama, kad je more plavo?
– Dobro, plavog mora…kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu. Lepše od bilo kog dragulja.
– A ona?
– Silno se obradovala, ali je pomislila da možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugi.
– I onda?
– Išla je tako dugo. Spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini i da je pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad. Ali nije mogla da ga nađe.
Mojoj curici već podrhtava brada.
– A sutra kad je bio dan,mama? Je li ga našla?
– Nije, srećo. More ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju, jer bajka treba srećno da se završi, zar ne?)
– A zašto ga je more odnelo, mama?
– Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela je više. Ali, tu nije kraj bajke. More još čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila. Devojku koja će znati da ga čuva.
– Meni je ipak žao one devojke što ga je izgubila, mama. – kaže nežan i pospani glasić.
– I meni je. – pomislih ja setno.
– Šta je dalje bilo sa njom, mamice?
– Ne znam, ali nije ni važno. Samo ti lepo spavaj i lepo sanjaj, anđele moj.
Usnule okice tonu u sam, a ja razmišljam o bajci i srećnom kraju. I duboko u sebi znam šta bilo sa tom devojkom. Ostala je na obali sinjeg mora. I još moli more da joj vrati njen izgubljeni dragi kamen.

Priča o velikoj grupi iz malog grada

Talas rokenrola zahvatio je Zaječar šezdesetih godina prošloga veka. Retki su bili ljudi koji su mogli sebi da priušte gramofon i ploče,jer se teško dolazilo do njih. Zaječarci su slušali radio i odlazili na igranke u tada čuvena mesta. Glavna mesta na kojima su organizovane igranke bili su stari Dom omladine, Dom JNA i mnoge bašte i terase u gradu. Slušali su se hitovi Elvisa Prislija, Džeri Li Luisa i Čak Berija. Po gradu su kružile priče da su vlasnici pojedinih lokala kupovali ploče čak iz Londona i da su često dolazili u beogradski aerodrom da bi sačekali svoju dragocenu pošiljku koja je značila dobru zabavu za ceo grad. Sve ovo uticalo je na tadašnju omladinu. Grad je polako počinjao da diše u ritmu rokenrola. Prvi bendovi nastali su sredinom 60-tih godina. Bilo ih je mnogo, ali jedan od njih ostavio je trajni pečat u muzici šezdesetih. Bend „Zlatni prsti nastao je krajem šezdesetih godina i svirao je do početka 80-tih.
O tome kako je došlo do stvaranja grupe koja je tih godina otišla najdalje, pevač, kompozitor i gitarista Momčilo Radenković, ispričao je nedavno za list Timočanin: „Gitare smo počeli da sviramo jer smo želeli da se dopadnemo devojčicama. Prve akorde mi je pokazao Zoran Aleksić, član grupe „Apoloni“, a pesmu „Mramor kamen i željezo“, Mirko Radić. Ideja o grupi „Zlatni prsti“, seća se Moša, nastala je na putu za Partijsku školu, današnji Menadžment. Šetao sam se sa Branislavom Blažićem, koji je poznatiji kao Bane Kengur. Govorili smo o tome da napravimo orkestar. Dogovorili smo se da ja sviram gitaru, a on bubnjeve. U to vreme bio je popularan film „Gold fingers“, po kome je naš bend dobio ime „Zlatni prsti“. On je udarao u kutiju od cipela , a ja sam svirao na svojoj gitari. Vežbali smo na tavanu kuće doktora Flajsiga u kojoj su oni živeli kao podstanari. Pamtim da je tamo bilo dvadeset pet santimetara prašine. Kengur je imao sestru Cecu Tapirku, valjda je još uvek živa, koja je u to vreme bila IN. Ona je sve pratila i slušala, a pored nje i mi. Prilikom jedne od proba Ceca se popela gore i rekla:“Ako ovako ružno nastavite da svirate „Mighty Queen“, ja ću da vas pobijem.“. Apoloni su prestali da postoje, mi smo uzeli bubnjara Trajka i Jovu Rašića koji nije dugo bio sa nama u grupi. Tako je sve počelo.“

Od tada, mnogo je muzičara prošlo kroz ,,Grupu iz malog grada“, kako su sebe nazivali, braća Momčilo i Slobodan Radenković, Dragan Trajković-Trajko, Dragan Batalo, Jovan Nikolić, Maslać , Jova Rašić i drugi. Pažnju na sebe privukli su na igrankama gde su svirali svoje pesme. Svirali su često , a novac koji su zarađivali koristili su za kupovanje opreme koja je za to vreme bila jako savremena. Disciplinovani i talentovani muzičari , kvalitetni instrumenti, mikseta sa dvanaest kanala, ozvučenje od 1000 vati, svetlo i veliki rad su bili ono što je bilo potrebno da se kreativni naboj koji su imali pretoči u dobre pesme koje su postale veliki hitovi. Tokom decenije rada „Zlatni prsti “su izdali osam singla i dve LP ploče, kao i nekoliko kompilacija, a bili su i prateći bend na ,,singlicama “ Mirka Radića i Srđana Marjanovića .
Priča Momčila Radenkovića o počecima benda vrlo je zanimljiva. ,,Štedeli smo novac koji smo zarađivali na igrankama. Plaćali smo ljude koji su stajali na ulazu. Mi međusobom nismo ništa delili, već smo kupovali instrumente. Prvo bubanj, pa razglas, pa bas pojačalo i solo pojačalo. Roditelji za tako nešto nisu imali novca. Znam da mi je otac kupio gitaru i pojačalo, mom bratu Banetu bas gitaru bez pojačala. Interesantno je da nas je odmah posle godinu dana terao da mu vratimo pare, jer po njemu orkestar bez harmonike nije orkestar. Bili smo veliki radnici, među nama je vladala spartanska disciplina. Nije bilo izgovora za nedolazak na probu, vežbalo se svaki dan od 4 popodne do 7 uveče. Sve ostalo išlo je nakon probe.“

Prve veće nastupe ,,Prstići“ su imali na festivalu „Omladina ’75“ u Subotici i Bum festivalu. O tome koliko su bili zauzeti govori i podatak da su opremili sopstveni autobus kojim su putovali na gostovanja. Nastupali su širom nekadašnje Jugoslavije. Snimali su za Jugoton, Diskos i PGP. Tokom višegodišnjeg rada suočavali su se sa mnogim problemima. Svirali su često i ostali su dosledni svom prepoznatljivom stilu. Prestanak rada benda uslovila je smrt tadašnjeg predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita i političke prilike u kojima se našla država. Počeli su da se otkazuju nastupi. Kao profesionalni muzičari koji su živeli od svoje muzike, u vremenima kada je bilo sve manje para, ,,Prstići“ nisu mogli da opstanu i bend je jednostavo prestao sa radom.
Tada popularni, bili su jedan od retkih bendova u EX YU koji su uspeli da se ,,probiju“ iz provincije i snime nekoliko singlova i LP ploča za tadašnje vodeće izdavačke kuće. Ono što je najvažnije, ,, Zlatni prsti“ ostali su i danas upamćeni po dobrim svirkama i odličnim pesmama. ,,Nokaut“, ,,Superfinale“, ,,Igraj rege“, ,,Prsti od plastike“, ,,Žuti taksi“ samo su neke od mnogih pesama zaječarskih ,,Prstića“ uz koje mnoge generacije.
Za mnoge od nas, legendarna pesma ,,Zbogom, mila moja“ snimljena daleke 1979.godine i danas je jedna od najlepših i najboljih EX YU rok balada.


„Zbogom ostaj, mila moja,ti si jedina koju toliko znam.
Ti si jedino biće na svetu koje tako zovem
i nikoga više posle tebe tako ne mogu zvati.
Koliko ću dugo dozivati tebe
i ono što si mogla da mi pružiš to ne znam,
ali one dane kad sam gubio svest ljubeći te
čuvaću večno, to znam, kao dragu uspomenu.

Zbogom ostaj, mila moja,
nikad više ti ne pitaj gde sam ja
nisam znao da je tako
tako teško kad se odlazi zauvek
ti i ja.

Molim te uzmi samo deo
našeg nesrećnog života i idi
i idi, molim te.
Suviše je bilo lepo da bi večno moglo da traje
morali smo takvi biti ti i ja.“