Idiokratija na delu

Jedan meni drag čovek nedavno mi je rekao : „Dobro mi i živimo koliko pameti imamo!“ Te su me njegove reči naterale da dobro razmislim o nama ljudima i našim ovozemaljskim životima koji, da budemo iskreni, sve više liče na robstvo, a sve manje na – život. Jer, ako se čovek oslobodi svih predrasuda i iskreno pogleda sam sebe i svoj odraz u ogledalu, lako shvati da svi mi danas živimo život poniženih čija je osnovna suština – novac. To je najpoganija i najgora stvar koju je čovek mogao da izmisli – nezaustavljivo zlo! Novac generiše mržnju među ljudima, izaziva bedu, dozvoljava glamur i opravdava zločin. On izaziva ratove i uzrok je mnogih masovnih pogibija samo radi njegovog sopstvenog umnožavanja. Ko ga nema – želi ga svim srcem; ko ga ima – želi ga još jače i još više! A kad novac bira čoveka, on nikada neće izabrati smerne, mudre i dobre ljude pune pozitivne energije. Ne! On obožava i uvek bira mutne ljude iz takozvane „sive zone“, one bez imalo časti i morala koji su spremni na sve samo zarad uvećanja svog sopstvenog prihoda.
Kada se osvrnemo oko sebe, vidimo poražavajuću činjenicu da svi mi udišemo kredite i umiremo od njih. Postao nam je preči kurs eura od sudbine naše sopstvene dece! Više važnosti pridajemo skupoj „originalnoj“ obući i odeći nego svom sopstvenom zdravlju! Mnogo nam je bitnije da imamo neki „besan“ auto, dobru kutiju cigareta i najnoviju generaciju nekog „pametnog“ mobilnog telefona od toga kakav nam je zaista kvalitet života! I uvek nam je više stalo do toga da budemo cenjeni po onome kako izgledamo i šta nosimo na sebi, a ne po onome ko smo i koliko stvarno vredimo u sebi! Inteligencija je nekako postala OUT u današnjem društvu istog onog trenutka kada je novac postao IN! Ljudski intelekt je toliko obezvređen da čovek ponekad zaista oseća stid, jer se školovao i usavršavao u želji da sazna više. Jednostavno se posrami kada se nađe licem u lice sa budalama. Pa, čak i kada izađemo u grad sa društvom, obavezno nosimo najnoviju kursnu listu sa sobom u džep.

„Ukupna količina inteligencije na planeti je konstantna, a broj stanovnika raste!“ – Marfi

Postali smo potrošačko društvo kome je novac jedina i nezamenjiva vrednost. To je vrednosni sistem koji smo dobrovoljno preuzeli sa zapada i time uništili vlastiti identitet. A pametni i mudri ljudi lepo su rekli – novac je prokletstvo ljudskog roda! On je ogledalo primitivizma i prostakluka jednog društva. Njega najviše imaju upravo oni koji najmanje vrede, oni koji su spremni i da ubiju i da se odreknu vlastite dece i porodice zarad njega. Novac je počast koja je uništila sve ljudske vrednosti u današnjem čoveku. U to smo imali prilike i da se uverimo nedavno na takozvanim „demokratskim“ izborima u Srbiji. Razmislite malo i pokušajte da pronađete odgovor na ovo prosto i laičko pitanje : „Šta je bio OSNOVNI MOTIV borbe na život i smrt na ovim proteklim izborima?!?“ Sigurno je da to nije bila borba za dobrobit naroda i naših pokoljenja, jer da jeste naše „mudre“ glave bi se lako međusobno dogovorile i napravile buduću vladu naspram dosadašnjih ostvarenih rezultata i sa onim ljudima koji zaista nešto vrede u našem društvu. I ne bi se uzaludno potrošila tolika suma novca od koje se prostom i običnom čoveku jednostavno zavrti u glavi. Ne, dragi moji! Osnovni motiv te prljave i neljudske borbe bio je opet – novac! Jer, oni koji ga imaju, ti imaju i moć da diktiraju našim životima. Idiokratija na delu! Lepo je to objasnio Marfi u jednom od svojih pravila : „Ukupna količina inteligencije na planeti je konstantna, a broj stanovnika raste!“ Poznajem na desetine ljudi koji bi se vrlo lako i brzo uklopili u ovaj zakon.
Nedavno sam rekla da, ako uopšte i dođe do tog „Trećeg svetskog rata“ na planeti o kome se toliko priča, biće to goli rat za preživljavanje između čoveka i bogataša! Nije uzaludno smišljena izreka da „ili si čovek ili bogataš„. I danas to isto tvrdim, jer sam uverena da sam u pravu. Ako pogledamo malo istoriju ljudske rase na Zemlji, videćemo da su oba svetska rata izazvali upravo oni koji su imali novac i želeli moć! I globalne ekonomske krize (uključujući i ovu koja još traje), opet su posledice nedostatka novca. Glad i svakodnevno masovno umiranje dece u svetu takođe su posledica nedostatka novca, ali i nedostatka humanosti kod onih koji taj novac imaju! I kako god se čovek okrene – novac je uvek taj koji je glavni krivac za svo zlo ovog sveta….kako na planeti, tako i kod nas u Srbiji!
A kada bi se, nekim čudom, on ukinuo i zauvek nestao iz naših života i kada bi svako od nas imao onoliko koliko mu stvarno treba, a ne koliko on sam želi da ima, ovaj svet bi bio toliko savršeno mesto za život da bi prevazišao viđenja nekih od najboljih naučno-fantastičnih filmova ikad snimljenih! Svi mi zaboravljamo jedno – ljudi su smrtna bića i svi (pre ili kasnije) umiru! Ja ne poznajem ni jednog jedinog čoveka koji je preživeo vlastitu smrt i živeo hiljadu godina, ali poznajem masu njih koji se čitavog života bore za goli opstanak sebe i svoje porodice. Opet sve zarad tog prljavog i prokletog novca!
Razmislite malo o tome…

Tiranin (ni)je to zaslužio

Kаdа su u Rumuniji brutalno streljali diktatora Nikolaja Čаušeskuа 1989.godine, mnoge svetske orgаnizаcije su rekle : “Ako je ovo početаk dаmokrаtije, biće to jаdnа demokrаtijа“. U godinama koje su došle nakon toga, svi smo imali prilike da se uverimo u istinitost ovih reči.
Danas je pao još jedan od velikih svetskih diktatora. Laici kažu – poslednji. Ceo demokratski svet je slavio brutalno ubistvo tiranina koji je imao toliko drskosti da kaže „NE!“ svetskim borcima za mir i vladavinu prava građana. Ona druga polovina planete, koja se još uvek mudro drži po strani, ostala je zaprepašćena i nema pred brutalnošću jadnih libijskih pobunjenika. Jer, ako ćemo o ljudskim pravima, čаk i nаjveći zločinci zаslužuju pošteno suđenje. A ovo što se dogodilo velikom tiraninu nikаko nije pohvаlno, bar ne za one koji još uvek razmišljaju sopstvenom glavom. Pogubili su gа bukvalno kаo psа pred očima čitave planete! Snimci koji su brzinom svetlosti obišli planetu jasno i bez ikakve sumnje pokazuju kako besne horde tuku jednog starog, nenaoružanog i bespomoćnog čoveka, kako ga muče i surovo ubijaju. „Tiranin je to zaslužio“ – kažu. Bez obzira na činjenicu da se upravo ovaj tiranin „odrekao oružja za masovno uništenje koje je posedovala Libija i pozvao međunarodne inspektore da utvrde da se drži date reči“ i to samo nekoliko dana nakon što su svetski policajci 2004. godine zarobili još jednog velikog diktatora – Sadama Huseina. Demokratski, nema šta. Baš kao i mirni protestantni prelazne vlade sa puškam i mitraljezima inostrane proizvodnje koji skaču po ljudskim skeletima i kradu televizore po razbijenim radnjama…

A stvarno su jadni bili libijci pod diktatorskom palicom tiranina. Obrazovanje nisu plaćali, obezbeđena im je bila stipendija za studiranje širom planete, imali su besplatno zdravstveno osiguranje. Još im je surovi diktator davao i stanove kao poklon za venčavanje! I 95% prihoda od njihove sopstvene nafte išlo je Libiji, a ne velikim korporacijama i naftnim kompanijama širom sveta. Pa, sram ga bilo! Od tih para tiranin je izgradio i jedan od najsavremenijih sistema navodnjavanja koji su mnogi smatrali jednim od svetskih čuda. Njegova Libija je bila jedna od najbogatijih i najbolje uređenih zemalja na afričkom kontinentu u koju su dolazile stotine hiljada radnika iz celog sveta da rade, zarađuju i žive kao normalni ljudi. Prema podacima međunarodnih organizacija, tokom njegove dugogodišnje vladavine mnogi od pokazatelja ljudskog razvoja su u Libiji znatno poboljšani. Dovoljno je reći da je Libija 2010.godine imala najviši ukupan dohodak po stanovniku u Africi, najveći indeks obrazovanja i indeks ljudskog razvoja, kao i najbolje pokazatelje o zdravstvenoj zaštiti na afričkom kontinentu. Ali, ni to nije bilo dovoljno. Trebao je tiranin da se stidi zbog toga što drži tuđu naftu na libijskoj teritoriji. Trebalo je da klekne i dobrovoljno ustupi 30 milijardi barela naftnih zaliha demokratama. E, to mu se nikako ne sme oprostiti! Šta će njemu diktatoru nafta da gradi tamo neke bolnice, stanove i sisteme za navodnjavanje kad ima neko drugi kome je to crno zlato mnogo potrebnije i ko će ga bolje iskoristiti? Pa, ne mogu planetarni čuvari reda i mira samo da gledaju svoje besne automobile kako prazni čuče na parkingu. I ne mogu da drže svoje prazne novčanike u džepovima skupih pantalona. To ne ide, zar ne? Ipak su oni borci za demokratiju i slobodu, a ta sloboda – košta! I tu slobodu je tiranin danas platio sopstvenom glavom…kao i mnogi drugi diktatori pre njega. I sad će konačno i jadnim libijcima da svane. Progledaće vrlo brzo bez svih ovih odvratnih stvari koje je radio ovaj besramni tiranin. A koliko će dobrog videti, vreme će pokazati. A naši borci za svetski mir i demokratiju? Ma, naći će oni uskoro nekog novog diktatora. Čak i ako ga baš i ne bude – izmisliće ga. Sve u ime demokratije i sve za slobodu naroda. To su na sopstvenoj koži osetili Afganistanci, pa Iračani i Srbi, a ubrzo će se i siroti libijci pridružiti ovoj veličanstvenoj trojci naivaca kojima je reč „sloboda“ relativan pojam. Novo razdobolje za Libiju je upravo počelo. Igra je tek sad krenula. Ali, niti je ovo kraj, niti početak. Ovo je početak kraja. Jer, teško onom kome američka istina služi kao osnov verovanja, a zapadna demokratija kao osnov društvenog uređenja.

Original falsifikata?!?

Stigla je nova godina, a sa njom i novi skandali režirani u domaćoj kuhinji. Ovog puta, epilog će imati mnogo veće posledice, jer je bruka dosegla internacionalni nivo. Pre samo četiri dana pisalo se o „svetskoj premijeri“, a danas bi moglo da se kaže – svetska sramota. Iako je „sa ponosom“ predstavljen kao „najnoviji hit male od skandala“, čini se da je „Muškarac koji mrzi žene“ ipak samo još jedan u nizu plagijata vrlo popularnog južnokoreanskog benda „Shinee“?!?

Da ironija bude veća, neverovatnu sličnost između domaćeg „Muškarca koji mrzi žene“ i koreanskog „Lucifera“ otkrili su upravo fanovi Jelene Karleuše na youtube-u! Malo nakon toga, „Muškarca koji mrzi žene“ otkrili su i brojni fanovi „Lucifera“ i krenuo je pravi verbalni okršaj na ovom popularnom sajtu.

Među brojnim komentarima, našli su se i oni koji su pokrenuli pitanje originalnosti i predhodnog hita Jelene Karleuše „Insomnia“, tvrdeći da je i ova pesma plagijat indijske numere „Dance Pe Chance“ koju izvode indijski umetnici Sunidhi Chauhan i Labh Janjuan?!? Ova numera komponovana je za indijsku romantičnu komediju pod nazivom „Rab Ne Bana Di Jodi“. Prema tvrdnjama nekih internet radio stanica, „Insomnia“ je čak i zabranjena za izvođenje zbog prijave i autorskih prava, što se (kako kažu) „mogli videti i na primeru neuvrštavanja iste na DVD sa koncerta u Areni.“

To je privuklo veliku planetarnu pažnju, a popularni azijski pop-sajt „Allkpop“ prvi je objavio vest da je „pesma „Muškarac koji mrzi žene“ plagijat kontraverzne srpske pevačice Jelene Karleuše“. Tim povodom danas se oglasila i izdavačka kuća „SM Entertainment“ koja je zvanični zastupnik južnokoreanaca i vlasnik „Lucifera“. Oni su izjavili da su, uz saglasnost sa američkim izdavačem, potvrdili da su narušena autorska prava pesme “Lucifer” i da će zbog toga preduzeti određene zakonske mere. Takođe, kako tvrdi ovaj popularni azijski pop-sajt, distribucija plagijata može znatno da ošteti originalnu kompoziciju s obzirom na to da najnoviji singl „Muškarac koji mrzi žene“ može besplatno da se downloaduje sa zvaničnog sajta Jelene Karleuše.
Podsećanja radi, spektakularna premijera novog singla Jelene Karleuše bila je u emisiji Ami G Show na televiziji Pink 4. januara, dok je spot južnokoreanaca za pesmu „Lucifer“ zvanično prikazan 19. jula 2010.godine i do sada ga je videlo 12 miliona ljudi širom planete. Bilo kako bilo, epilog ove „svetske premijere“ najnovijeg hita „male od skandala“ tek ćemo videti u narednim danima. Za to vreme, ostaje nam samo da pevušimo :

„Fantazija celog kraja bila je mala ta,
jednu noć na pogrešnog je ona naletela.
Od tad’ je puna fobija i ide kod psihologa,
al’ uzalud – nije se izlečila.“

Rambo Amadeus protiv seče Beogradskih platana

Poznati muzičar Rambo Amadeus legao je u petak 26. februara nasred Bulevara kralja Aleksandra u Beogradu i na kratko zaustavio saobraćaj, protestujući protiv započete seče 329 platana na tom bulevaru.

Rambo je došao sa grupom ljudi iz udruženja „Sačuvajmo beogradske platane„, koji svakodnevno protestuju od kada je seča najavljena. Pooznat kao aktivista za zaštitu životne sredine, Rambo je prolazicima i posmatračima objašnjavao kako su stručnjaci potvrdili da su platani zdravi i da su ta stabla jedino bogatstvo siromašnim Beograđanima. On je upozorio da će se zbog seče promeniti mikroklima na Bulevaru i nazvao ovu seču vandalskim činom ljudi koji žude za profitom.

Inače, nedavno je Vladimir Milutinović, aktivista udruženja „Sačuvajmo beogradske platane„, izjavio da su svi platani zdravi i bezopasni i da zato nema potrebe za njihovom sečom. Udruženje „Sačuvajmo beogradske platane“ sa nekolicinom aktivista svakodnevno pokušava da spreči uklanjanje drvoreda iz Bulevara kralja Aleksandra.
Ovi aktivisti tvrde da se golim okom može videti na panjevima i odsečenim granama da nema tragova truljenja, kako se navodi u elaboratu Šumarskog fakulteta na osnovu kojeg je i doneta odluka da se čitav drvored ukloni. U ovom elaboratu se navodi da je od 330 stabala obolelo 48, ali su političari odlučili da poseku sve.
Platani u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu stari su 80 godina i predstavljaju istorijsko-ekološko dobro Beograda. Svojim raskošnim krošnjama platani Bulevaru daju osoben izgled i predstavljaju jedan od kulturnih simbola glavnog grada Srbije. Nedavno je na fejsbuku pokrenuta i grupa za očuvanje najlepšeg drveća u Beogradu kome preti dalja seča od pomahnitalih testera Gradskog Zelenila„.

Oktobar u kome smo izgubili sve

Pre tačno devet godina, gledala sam na ekranu kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre ode sa vlasti. Službeno sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon gutajući suzavce režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. I baš kao i milioni Srba u to vreme, verovala da je to konačni kraj mračnog doba koje se nadvilo nad moju zemlju. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i pitam se : gde smo to pogrešili?!? Šta je to što smo trebali, a nismo učinili ili što nismo smeli, a dozvolili smo da se desi?!?

5. oktobar 2000.godina

5. oktobar 2000.godina

Danas, tačno devet godina nakon istorijskog samoubistva Srbije, gledam one koji su nam tada “otvarali oči” kako govore da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika. Kažu da smo mi, građani, od njih mnogo očekivali. A obećavali su sve ono što je gladan i izmučen narod želeo da čuje. I ispunili su samo ono što se lično ticalo njih! Umesto reformi društva u oblasti zdravstva, prosvete, ekologije, penzionog sistema, pravosuđa i ekonomije, dobili smo zamajavanje uvijeno u formu borbe protiv korupcije, smanjenja administracije, huligane na ulicama naših gradova i priče o Evropskoj uniji koja nema alternativu. Dobili smo nasilje kao obrazac ponašanja u društvu. Dobili smo fudbalsku, privrednu i železničku mafiju u Beogradu, Šapcu i Novom Sadu. Dobili smo dužničke bombe od kojih ginu nevini ljudi. Dobili smo svakodnevna ubistva na ulicama naših gradova. Dobili smo krvnike i žrtve.
Danas, devet godina nakon nesvesnog samoubistva Srbije, užasavam se pri pomisli na to kakvi sve produkti revolucije šetaju ulicama naših gradova! Serijski silovatelj koji namerno svojim žrtvama prenosi smrtonosni virus side. Pomahnitali čovek koji sekirom pokušava da ubije sekretara mesne zajednice. Obična žena koja sebi puca u stomak, jer su majka i sestra zaboravile da joj čestitaju rođendan. Policajac koji radniku polomi lobanju zbog bezazlene svađe oko parkinga. Bombaški napad na ružičastu televiziju. Ostavljeni čovek koji svoju bivšu devojku hladnokrvno ubija pred njenim maloletnim sinom. Lopove koji iskaču iz zgrade policije. Pljačkaše pošte koji skuterom beže od zakona. Kriminalne grupe koje otimaju ljude u sred bela dana i bahato uzimaju sve što im se nađe pod ruku. Ubistva dece koja prolaze nekažnjeno. I kao epilog svega – žrtvu koja prepoznaje svog krvnika u autobusu, šest godina nakon počinjenog zločina! Savršena laž dobro upakovana u srce revolucije! A reforme?!? Ostale su da lutaju u dimu petooktobarske revolucije, zaboravljene od onih koji su se grčevito borili za bolje sutra tadašnje Srbije. One koju ja više ne prepoznajem! I moram sebe da upitam jesam li zaista previše očekivala od „demokratskih“ vođa? Ili sam, jednostavno, premalo dobila od datih obećanja? Danas, kada kažem da je smisao demokratije borba za ljudska prava svakog pojedinca u društvu i da onaj ko pokuša da ugrozi to ljudsko pravo drugome mora biti najstrože kažnjen, uvek se nađe neko pametniji da mi odgovori onom popularnom – to je govor mržnje?!? Kada kažem da mora postojati strog zakon u Srbiji koji će štititi svakog pojedinca bez obzira na poziciju u društvu, boju kože ili ekonomski status, prijatelji koje sam nekada znala gledaju me bledo i sa podsmehom kažu – Srbija je ovo!? O čemu uopšte svi oni govore ?!? Ako se ja ne osećam bezbedno u svojoj ulici, u istoj onoj u kojoj sam odrasla sanjajući devojačke snove pod otvorenim nebom mog grada, može li taj osećaj biti opravdanje za sva neispunjena obećanja? Može li taj strah opravdati revoluciju od koje se, kako kažu, očekivalo previše? Može li „Srbija je ovo“ uliti u meni neophodno samopouzdanje kako bih sebe pogledala u ogledalo i rekla : „To je zemlja za koju si se borila pre devet godina?“ I na kraju svega, može li se uopšte reći da su data obećanja bila prevelika?!? Ukoliko je lična sigurnost u društvu obećanje koje se nije moglo očekivati nakon revolucije, zbog čega smo onda palili Skupštinu, gledali Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije i radovali se padu srpske Bastilje? Za šta se bore novopečeni demokrate ako nemamo zakon koji je sposoban da zaštiti nemoćnog čoveka kada se nađe licem u lice sa jednom bolesnom i moralno izopačenom osobom? Kakva je to demokratija koja ne garantuje sigurnost svakom pojedincu u demokratski uređenom sistemu? Ukoliko silovatelj bez identiteta svojim žrtvama prenosi sidu, pomahnitali čovek sekirom pokuša da ubije službenika, policajac radniku polomi lobanju, čovek hladnokrvno ubija svoju bivšu devojku pred maloletnim detetom, a ubistva dece prolaze nekažnjeno iz ko zna kojih razloga, to onda nije ona Srbija za koju smo se svi mi borili. I niko nema moralno pravo da mi kaže da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika i da smo od njih mnogo očekivali!
Pre tačno devet godina, gledala sam kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre nestane iz naše svakodnevnice. Opravdano sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i konačno znam odgovor. Peti oktobar nije bila revolucija koja je skinula mrak sa naših očiju. I dok su se svi radovali konačnom kraju mračnog doba koje se nadvilo nad sve nas, nesvesno smo sebe gurnuli dublje u ponor iz koga se izlaz više ne vidi. U njoj smo izgubili sve, a dobili – ništa.

Noam Čomski : Novi militaristički humanizam

Avram Noam Čomski je američki lingvista, filozof, pisac i profesor lingvistike na Institutu za tehnologiju u Masačuset-u. Danas je jedan od najuticajnijih kritičkih mislioca u svetu, čije polje delovanja i interesovanja obuhvata lingvistiku, informacione tehnologije, ideologiju, savremeno društvo, politički sistem i obrazovanje. Zaslužan je za razvoj teorije o generativnoj gramatici koja se smatra najvećim doprinosom lingvistici napravljenim u prošlom veku. Njegov naturalistički pristup proučavanju jezika imao je posebno uticaja na filozofiju jezika i uma. Utvrdio je svoju hijerarhiju i klasifikaciju formalnih jezika na osnovu njihove generativne moći. Prema „Indeksu citata u umetnostima i humanističkim naukama“ iz 1992. godine, Čomski je od 1980. do 1992. godine bio najviše citiran živi naučnik, i osmi najcitiraniji naučnik u svetu uopšte. Postao je nadaleko poznat po svojoj kritici medija i politike nakon svoje kritike Vijetnamskog rata. Takođe, poznat je i kao politički aktivista i veliki kritičar spoljne politike SAD-a.
Kritičan prema američkom kapitalističkom sistemu i velikom biznisu, on opisuje sebe kao slobodnog socijalistu koji saoseća sa anarhosindikalizmom i veoma je kritičan po pitanju lenjinističke grane socijalizma.
Čomski je često osuđivan da su njegovi pogledi oni koje moćnici ne žele da čuju i zbog toga je smatran američkim političkim otpadnikom. Neki od njegovih karakterističnih pogleda su veoma stroga kritika spoljašnje politike SAD-a. Jedna od njegovih najvećih izjava je da oseća dvostruke standarde vlade SAD-a, koji rezultuju masovnim kršenjem ljudskih prava. Dokazivao je da da SAD zastupa demokratiju i slobodu za sve sa jedne strane, dok su sa druge strane saveznici sa nedemokratskim i represivnim organizacijama i državama u svetu. Takođe, dokazao je da masovni mediji u SAD-u široko služe kao deo propagande vlade i korporacija sa ciljem da obezbede pristanak i opravdanje među širom publikom za svoje akcije širom planete.
Septembra 2006. godine, venecuelanski predsednik Hugo Čavez, tokom svog govora na Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija, preporučio je svim članicama i liderima čitanje knjige Čomskog „Vođstvo ili opstanak: Američko traganje za globalnom nadmoći“. Po njemu, ova knjiga Čomskog odlično pokazuje zašto je Amerika najveća opasnost za svetski mir. Ta izjava prouzrokovala je dugotrajni aplauz od ogromne većine na tom sastanku.
Pored lingvistike, Čomski je postao jedan od vodećih kritičara američke spoljne politike počevši od Vijetnama, pa sve do američke invazije na Irak. U svojoj knjizi „Novi militaristički humanizam – Pouke Kosova“ oštro kritikuje bombardovanje Jugoslavije, jer je bila u suprotnosti sa Međunarodnim pravom. Čomski ukazuje na to da je humanitarna tragedija na Kosovu, u stvari, počela tek posle početka bombardovanja. U svom kontroverznom bestseleru „09.11“ detaljno analizira napad na Svetski Trgovinski Centar u Njujorku. U toj knjizi, on Sjedinjene Američke Države naziva vodećom terorističkom zemljom u svetu.
Aprila 2006.godine, Avram Noam Čomski prvi put je dao intervju za domaću televizijsku stanicu u Srbiji. U tom razgovoru sa Danilom Mandićem, Čomski otvoreno govori o Americi i njenoj politici, o agresiji na bivšu Jugoslaviju, o izmišljenom genocidu i o Kosovu. Taj intervju možete pogledati ovde.
1.deo intervjua :


2.deo intervjua :

3.deo intervjua :


4.deo intervjua :


Noam Čomski je počasni član odeljenja društvenih nauka pri Srpskoj akademiji nauke i umetnosti u Beogradu.

Velika olimpijska prevara!

Zvanični merilac vremena na takmičenjima FINA, famozna “Omega”, priznala je da je Milorad Čavić stigao pre Majkla Felpsa na cilj u čuvenoj trci na 100 metara delfin na Olimpijskim igrama u Pekingu.
Izjavu je dao generalni menadzer “Omega timing”-a Christophe Berthaud. Po njemu, naš zlatni plivač prvi je dotakao taster, ali senzori to jednostavno nisu registrovali, jer to “nije učinio dovoljnom silom”. Dakle, Čavić je prvi dotakao cilj, ali nije zaustavio vreme.

Ovo što je „Omega“ objavila ovih dana i nije nešto epohalno, jer su svi to znali u Pekingu. Svi smo mi to videli. Međutim, ono što meni uopšte nije jasno u celoj ovoj priči je registrovanje vremena u finišu najvećeg takmičenja na planeti. Kako su uopšte registrovali vreme Čaviću, ako mu ga nisu registrovali u trenutku kada je dodirnuo zid sa obzirom na to da je to polje na kome je taster?!? Nisu valjda registrovali vreme na osnovu svoje slobodne procene? Po onome što je nedavno rečeno iz “Omege”, jedan od mogućih scenario bio bi otprilike ovakav…Milorad Čavić stiže prvi na cilj i dodiruje taster, ali vreme i dalje teče. Razmišlja šta nije u redu. U tom trenutku dolazi Felps, udara po tasteru i Čavić konačno shvata da i on treba da udari malo jače. I naravno, sve se to događa u u jednoj jedinoj stotinki!?! Ovo je toliki apsurd da gori ne može biti….ili je jednostavno Felps MORAO da bude prvi?!?
Nakon svega, pitam se je li pobednik onaj ko udari prvi ili ko udari jače? Cela ova priča vraća nas u srednji vek i igru drvenih katapulta. Ako udarimo jače, đule će da odleti. Ako ga samo dotaknemo, pašće nam na noge i prebiti nam prste. Čudo od tehnike!
Pitanje koje se samo po sebi nameće nakon ovog priznanja “Omege” jeste da li je cela ova stvar – stvar tehnike ili jednostavno nameštaljka? Da li je taster Čavića uopšte i bio u funkciji kada ga je pritiskao? U današnje vreme tehnologije, veoma je lako napraviti taster koji se startuje tek onog momenta kada ga onaj koji je morao da pobedi – pritisne. Od prvog dana bilo je kristalno jasno da je Čavić prvi pritisnuo taster. Sada se postavlja pitanje kako je njegovo vreme izmereno kao drugo kada se kaže da on nije jako pritisnuo taster, osim ako ga nije ponovo pritiskao? Kako drugačije ovo objasniti osim pretpostavkom da je Čavićev taster bio isključen i da ga je “Omega” startovala posle Felpsovog dodira? Današnjoj modrnoj tehnici je sve izvodljivo, pa zašto onda ne bi bilo i ovo.

Ako se malo bolje pročitaju pravila, jasno se može primetiti činjenicu da je potrebna težina pritiska na taster od 3 kg da bi se aktivirao touch-pad (mada je bolje da su ga nazvali “push-pad”!). Dakle, nije bitno je li neko stigao prvi ili ne, jer ako ne pritisne taster pod određenim pritiskom – može da bude i zadnji. Metaforički, to je kao prekidač za paljenje svetla. Možete da ga dodirujete koliko hoćete, ali svetlo se neće upaliti dok se prekidač ne pritisne određenom snagom. Kažu da je upravo ta potrebna sila falila Čaviću u finišu. To, opet, dovodi do nedoumice sa obzirom na to da je poenta bilo koje trke da se prvi stigne do cilja. U tom slučaju, bilo koje tehničko nesavršenstvo ne bi trebalo da utiče na rezultat. Upravo zbog toga postoji FOTO finiš koji ima za cilj da razreši dilemu. A foto finiš ove trke ide u prilog Čaviću! I upravo zbog toga je besmisleno reći da on nije pobedio, jer nije dovoljno jako pritisnuo taster, a prvi je stigao do cilja.

Snimak na kome se jasno vidi da Milorad Čavić prvi dolazi na cilj trke na 100 metara delfin

Snimak na kome se jasno vidi da Milorad Čavić prvi dolazi na cilj trke na 100 metara delfin

U svakom slučaju, ovo priznanje “Omege” moralo bi da poništi rezultat te istorijske trke i zlatnu medalju dodeli onome ko je to zaista zaslužio. Jer, bio to taster, topovsko đule ili prekidač za svetlo, Čavićeva pobeda u Pekingu je bila očigledna. I ceo svet to zna.