Mudrosti

Rambo Amadeus (Rock Starz, jun 1992)
„Ljudi bi morali da shvate da osam sati provedenih u preduzeću mora da donese bar toliko da se ne razmislja o tome kako da preživiš do kraja mjeseca. Ovo nije srednji vijek. Ako od svoje plate ne mogu da žive normalno, njihova obaveza je da reaguju, da štrajkuju, da iskažu svoj bunt.
Taj osjećaj sopstvene bezvrednosti, to polivanje govnima, meni strahovito ide na nerve. Svi mi kao da imamo neku rupu na savjesti, ko da smo puterom namazani po glavi pa ćutimo. Sad se Ijudi preispituju po sistemu: lako bih ja ustao protiv rastućeg fašizma, ali mi je prababa po majci katolkinja, pa će neko reć’ da sam hrvatski špijun. Oni ne shvataju da problem nije u tome, već u potpuno razbijenom dostojanstvu.Niko ne treba da se drži poslovice koja kaže da je ćutanje zlato, jer su je izmislili robovi, a ne slobodni i dostojanstveni ljudi.“

Rambo Amadeus o Underground-u („Ritam“, decembar 1992)
„U startu sam video da je andergraund jedna nemoćna i impotentna stvar, mnogo su oni imali samopoštovanja, a ja kao vlasnik labilnog nervnog sistema pomislih – možda su oni ipak u pravu, možda ima tu nešto. I onda sam video da je andergraund posljedica grešaka u vaspitanju i lične paranoje pojedinaca – pogledaj malo, svi Ijudi koji su ostali u andergraundu, komplet – tu nemaš čovjeka koji se kupa, nemaš čovjeka koji ide kod zubara, nemas čovjeka koji se bavi sportom, nemaš ništa od one kulture koja je stara dve hiljade godina – nisu to stvari koje sam ja izmislio, da čovjek mora da se bavi gimnastikom i da Iijepo izgleda – a u andergraundu imaš gomilu nekih pacova, jebo te bog, dovedeš ih kući na kafu, oni ostanu do tri ujutro, zapuše i popiju i pojedu ti sve. A ja uvjek imam ‘Remi Marten’ konjak, bocu dobrog viskija i imam bocu ‘Vekije’. Meni kad dođu Ijudi koji nisu iz rokenrola, kad mi dođe komšija, ja ga pitam šta želi, i znam – popiće jedan, dva maksimalno i super, njemu je dosta. I posle će me još pozvati kod njega. A ovaj andergraund kad mi dođe, nema, nego zagrli onu flašu dok joj dno ne vidi i na kraju ti se ispovraća po tepihu! Jebo ti andergraund kad on ne zna neke normalne Ijudske stvari.“

o odricanju i ravnodušnosti.

Razabrao sam bolje nego igde zadah smrti i nečovečnosti. Da ta punoća bez suza, taj mir bez radosti koji me ispunjavao, sve je to proizlazilo samo iz vrlo jasne svesti o onom što me inače nije često zaokupljalo - o odricanju i ravnodušnosti.

<

Bela Hamvaš „Zlatno doba i apokalipsa“ („Scientia Sacra“)
„Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija.“

Advertisements
%d bloggers like this: