Toše Proeski – Još uvek sanjam da smo zajedno

Na dan kada je trebao da proslavi svoj rođendan, 25.januara, svetlost dana ugledao je novi album tragično preminulog makedonskog pevača Tošeta Proeskog. Album se zove „Još uvek sanjam da smo zajedno“ po naslovnoj numeri u izvođenju samog Tošeta Proeskog. Album sadrži dva CD-a. Pored Tošetove balade „Još uvek sanjam da smo zajedno“, na njemu se nalazi još osam numera u izvođenju njegovih prijatelja. Muziku za sve pesme napisao je Toše Proeski, a tekstove su uradili razni tekstopisci. Drugi CD sadrži instrumentalne verzije svih pesama sa prvog CD-a.
Inače, poslednji album Tošeta Proeskog zove se „Igra bez granica“ i sadrži pesme koje su mnogo ozbiljnije nego na prethodnim albumima. Za vrlo kratko vreme, ovaj album osvojio je srca slušaoca širom bivše Jugoslavije. Od prepeva na ovom kompakt disku nalaze se pesme „Feeling good“, „Nesanica“ i „Ostala si uvek ista“. Većinu pesama sa tog albuma napisala je hrvatska pevačica Antonija Šola, a album je zvanično pušten u prodaju 1.avgusta 2007.godine. Dva meseca nakon toga, 16.oktobra 2007.godine, Toše Proeski tragično je nastradao u saobraćajnoj nesreći na autoputu Zagreb – Lipovac blizu mesta Nova Gradiška. Prema informacijama koje su stizale putem svih velikih novinskih agencija širom bivše Jugoslavije, sumnja se da je uzrok nesreće bila neprilagođena brzina vozila. Toše Proeski je sahranjen u Kruševu, u Makedoniji, uz najveće državne počasti, a posthumno mu je dodeljena titula počasnog građanina Republike Makedonije. 15.decembra 2007.godine makedonska pošta u Kruševu predstavila je poštanske markice sa likom Tošeta Proeskog. Takođe, na Beoviziji 2008.godine posthumno mu je dodeljena nagrada za životno delo, a zatim je publika u Sava centru otpevala pesmu „Čija si“ uz instrumentalnu pratnju Tošetovog sastava. Ova pesma bila je prvi pobednik ovog festivala i jedna od najvećih hitova Tošeta Proeskog.

Toše Proeski – Još uvek sanjam da smo zajedno

„Od kad te nema ne mogu budan biti,
jer sve što želim u tome budeš i ti,
pa budan sanjam da snovi duže traju
u svakoj priči samo ti si mi na kraju.

Ti si početak i kraj.
Ti si tama i sjaj.
Svaku mi nadu deliš po pola.
Daješ mi mrvice sa svoga stola.
I znam
bez tebe ostaću sam.

Još uvek sanjam da smo zajedno
‘ko nekad davno ti i ja,
al’ jutro svaki put mi pokvari
tu slatku prevaru iz sna.
Jos uvek sanjam da smo zajedno
i da je sve ‘ko prvi put,
al’ jutro nosi golu istinu
da sve je bilo uzalud.

Od kad te nema, nema ni pola mene,
jer sve u meni od tog dana vene,
pa budan sanjam da snovi duže traju,
u svakoj priči samo ti si mi na kraju.

Ti si početak i kraj.
Ti si tama i sjaj.
Svaku mi nadu deliš po pola.
Daješ mi mrvice sa svoga stola.
I znam
bez tebe ostaću sam.

Još uvek sanjam da smo zajedno
‘ko nekad davno ti i ja,
al’ jutro svaki put mi pokvari
tu slatku prevaru iz sna.
Jos uvek sanjam da smo zajedno
i da je sve ‘ko prvi put,
al’ jutro nosi golu istinu
da sve je bilo uzalud.“

Rok grupa Bolero

Muzička scena EX Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka bila je toliko raznovrsna i kvalitetna da je svaka nova grupa stvarno morala ponuditi nešto zaista vredno da bi se nosila sa jakom konkurencijom poput Ekatarine Velike, Azre, Zabranjenog Pušenja, Leb i sol i mnogih drugih rock bendova. Tada se činilo da loših grupa i nije bilo. Moglo je samo biti da ti se neka od njih više sviđa, a neka manje. U takvom okruženju pojavila se mala rok grupa „Bolero“ i za vrlo kratko vreme, svojim stilom i muzikom, pronašla put do srca mnogih od nas. Nakon dugih godina vežbanja u podrumu Doma „Vasa Pelagić“ na Grbavici, 1986. godine, grupa „Bolero“ prvi put je izašla u javnost sa svojom udarnom pesmom „Galebovi“. U vrlo kratkom vremenu pesma privlači pozornost publike i, na neki način, postaje himna ove sada već antologijske rok grupe. Karakterističan vokal pevača Mileta Anđelića i specifičan muzički izražaj frontmena Miše Miroslava Bartulice, ukomponovani u celinu nazvanu jednostavno „Bolero“, bili su nešto jedinstveno na prostorima bivše Jugoslavije. Romantične pesme blagih nota zadržavale su u sebi jak emocionalni naboj. Istovremeno, nosile su u sebi jedinstvenu snagu poleta koja jednostavno ima moć pokrenuti ‘ono „nešto“ u ljudima.Upravo kao takve, nastale su na njihovom prvom albumu „Na kraju slavlja“, objavljenom 1986. godine u izdanju Diskotona iz Sarajeva. Gotovo ceo materijal za prvi album iskristalizovao se tokom 1985. godine. Prvo je bio snimljen u demo verziji na mnogobrojnim probama grupe Bolero, a 1986. godine snimljen je prvi pravi album u studiju Brane Likića u Sarajevu. O popularnosti koju im je doneo album prvenac najbolje govori činjenica da je ceo tiraž u relativno kratkom roku jednostavno razgrabljen po prodavaonicama tadašnjih audio nosača. Pored udarne pesme „Galebovi“, put do srca publike našle su i numere „Sećanja“, „Dajana“, „Moja generacija“, „Društvo te čeka“ i „Misli na mene“.
Dve godine kasnije, 1988. godine, grupa Bolero snima svoj drugi album pod nazivom „O Jesenjinu“ kojim privlači još veću pozornost i pridobija još više fanova širom bivše Jugoslavije. Album je inspirisan životom i delom velikog ruskog pesnika Sergeja Aleksandroviča Jasenjina. Grupa „Bolero“ nastavlja u svom prepoznatljivom melanholičnom stilu izražavajući emocije do krajnosti kroz svoje pesme, ali ovaj put još snažnije, još dublje i još kvalitetnije.

Sergej Jasenjin i Rade Šerbedžija

Sergej Jasenjin i Rade Šerbedžija

Kao gost na ovom albumu pojavljuje se i Rade Šerbedžija. Inspiriran Jesenjinovom pesmom „Pismo majci“, frontmen grupe Miša Miroslav Bartulica stvara svoju pesmu sa istim nazivom koja je odlično prihvaćena od strane publike. U pesmi „Sviraj harmoniko, tugo, tugo “ upotrebljen je jedini Jesenjinov u celini. Svaka pesma na ovom albumu ima svoju priču i svaka od tih priča je na neki način vezana za Sergeja Jesenjina. Krčmarska Moskva, na primer, je pesma koja je nastala na osnovu impresija o jednom periodu Jesenjinovog raskalašenog načina života. Zbog svega toga ovaj album nosi ime „O Jesenjinu“. Bolero iza sebe ponovno ostavlja pesme koje se pamte, pesme koje lako pronalaze svoj put do dubine ljudskog bića i tu ostaju trajno sačuvane. Na ovom albumu se pojavljuje i antologijska numera „Jelena“ kojom grupa jednostavno pleni pozornost na sebe. Iako su mnogi od nas u stihovima poput „Nismo svi iz ljubavi stigli na ovaj svet“ i „Još postoje istine koje vole boleti“ pronalazili deo svoje lične biografije i pesmu poistovećivali sa velikim ljubavima u svom životu, pesma „Jelena“, u stvari, ima sasvim drugi motiv. Tužna i surovo realna, pesma „Jelena“ posvećena je majci jednog od članova benda kog je ostavila u sirotištu. Drugi album grupe „Bolero“ snimljen je u Studiu 1 RTV Sarajevo.
Zanimljivo je reći i to da grupa Bolero nikada nije snimila singl. Postoje tonski zapisi na privatnim snimcima, ali tu se više radi o pripremnim, demo snimcima. Takođe, iako veoma popularni osamdesetih godina, grupa Bolero imala je vrlo malo samostalnih živih nastupa. Uglavnom su sve svirke bile grupne. Imali su jedan veliki koncert pred katedralom u Sarajevu što je ujedno bila promocija njihovog drugog albuma i veliki samostalni koncert. S obzirom na to da nisu imali dovoljno svojih pesama, na samostalnim koncertima izvodili su i obrade tada popularne grupe Europe kao i pesme Billy-a Idol-a.
Nakon drugog albuma, grupa prestaje sa radom 1989.godine u nameri da sačeka neka „bolja vremena“. Ali, umesto njih ubrzo je usledila surova ratna stvarnost koja je prekinula sve muzičke aktivnosti grupe „Bolero“. Svojevremeno je frontmen grupe Miša Miroslav Bartulica izjavio : „Grupa se nikada nije definitivno raspala. Prestali smo raditi 1989. godine s namerom da sačekamo da se neke stvari poprave, pa da se snima treći album. Čizma je u Sarajevu. Nečko je u Americi. Graba je u Pragu. Mile je u Švajcarskoj, a ja sam u Livnu. Da se moglo doći do Marsa verovatno bi neko od nas bio i gore“. Od raspada grupe „Bolero“, jedino je on,na neki način,ostao u muzici. Nikada nije prestao pisati pesme, ali ih nije ni objavljivao, jer je mislio da ih više nema ko slušati u ona teška, ratna vremena. U jednom trenutku čak pisao je dečije pesme koje su mu pomagale da pobegne od surove stvarnosti. Ostali članovi grupe, rasuti na sve četiri strane sveta, još uvek čekaju „bolja vremena“ dok nama koji smo ih voleli ostaje nada da će ona, ipak, doći.

Bolero – Jelena

„Nismo svi iz ljubavi, stigli na ovaj svet
proplakan u času kad nema niko da te zavoli.
Još postoje istine koje vole boleti,
zbog mene nikad, nikad nećeš plakati.

Nikada se nismo sreli, vremena nismo imali,
da mi oči obrišeš, da mi ruke miluješ.

Jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
k’o nekad moja draga svojim očima.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli, da su bar ljudi svi,
rođeni pod srećnim zvezdama.

Jelena, Jelena.

A godine prolaze niz naše obraze,
vetrove prolećne starost umiruje.
Da l’ za tebe postoji neko sasvim drag i lep,
čije ruke tebi radost donose.

Jer, danas više nemam snage da te zavolim,
danas samo moram, moram, još jednom da te potražim.
Jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
zbog mene nikad, nikad nisi plakala.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli da su bar ljudi svi
rođeni pod srećnim zvezdama.
Možda ne bi..
Jelena, Jelena.“

Kao da je bilo nekad…

„Neće doći dan kada ćemo svi biti obučeni u belo. Neće doći dan kada ćemo palmama mahati jedni drugima. I postojat će samo ti trenuci sna, rasparčani, koje treba umeti završiti i otići na vreme na svoju stranu.“

Dokumentarni film „Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna priča o životu i smrti članova Ekatarine Velike, kultne domaće grupe koja je ostavila dubok trag na EX YU sceni osamdesetih godina prošlog veka. Svi članovi kreativnog jezgra EKV umrli su u periodu od 1992. do 2002.godine od posledice upotrebe heroina – Ivica Vdović (31), Milan Mladenović (36), Bojan Pečar (38) i Margita Stefanović (43). Postoje i pisani tragovi koji govore o tome da je Milan Mladenović umro od raka što je Margitu Stefanović nateralo da digne ruku na sebe. Bilo kako bilo, tragična sudbina ovih protagonista beogradske muzičke potkulture, koja tek sada dokazuje da je bila i ostala perjanica kreacije za uzor mnogim mladim muzičarima širom Balkana, još je teža kada se uzme u obzir činjenica da niko od njih nije ostavio svoje biološke naslednike. Sa druge strane, teško je prebrojati autore koji i danas stvaraju pod uticajem ovog benda, iza koga je ostalo sedam studijskih i nekoliko koncertnih albuma među kojima i jedan snimljen 1986. u klubu „Kulušić” u Zagrebu.

Grupa EKV nastala je 1982.godine u Beogradu

Grupa EKV nastala je 1982.godine u Beogradu

Dokumentarac „EKV – Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna priča o životu i smrti, stvaranju i zavisnosti, ljubavi i mržnji, usponu i padu legendarne beogradske grupe Ekatarina Velika. Dušan Vesić u svom filmu daje sveobuhvatan pregled karijere grupe sa posebnim osvrtom na pojedinačne sudbine članova. Režiser filma pokušava da otvori pitanje ko je zapravo kriv za njihovu preranu i tragičnu smrt. Uz razgovore sa preko pedeset protagonista film nudi i veliki izbor iz bogate arhive koju je režiser skupljao više od dvadeset godina, kao i neke dosad neobjavljene snimke. U filmu se prvi put, na eksplicitan način, govori o čudnom odnosu režima bivše SFRJ i rokenrola, ali i o putevima pomoću kojih je droga našla svoje mesto u novotalasnoj potkulturi.
Zabeležen je i nastup glumice Sonje Savić, koja je u međuvremenu podelila tragičnu sudbinu svojih najboljih prijatelja. Mnogi kažu da njihovu smrt naša filmska diva nikada nije uspela da preboli.



Ekatarina Velika bila je simbol elitnog muzičkog intelektualizma osamdesetih godina. Kultna grupa čiji su dometi nesumnjivo prevazilazili granice Balkana. Slušati i tumačiti ono što su oni svojim pesmama želeli da kažu bilo je ravno uživanju u najboljoj klasičnoj muzici. Sa njima je nestalo ono „nešto“ što je činilo da se čovek u našem okruženju oseća kosmopolitski. Danas, ostaje još samo da se sa setom sećamo njihovih reči koje gotovo da zvuče proročanski : „I kao da je bilo nekad. I kao da je bilo tu. Pod velikim svetlim suncem, pod velikim svetlim svodom…“
Film „Kao da je bilo nekad” je napravljen 2008. godine u Beogradu i traje 86 minuta. Ceo film možete pogledati na popularnom sajtu YouTube-u.

I can’t live if living is without you

Stara grčka legenda kaže da su svet stvorili bogovi, a bogove – ljubav. Ona je praiskonsko osećanje čoveka i jedna od osnovnih pokretačkih snaga održanja vrste i njenog napretka. Za ljubav nema objašnjenja.To je plemenito osećanje koje dolazi iznenada, ni sa čim izazvano i bez pravog razloga ili interesa. Ako je prava, ona traje čak i onda kada nije uzvraćena. A živeti bez ljubavi, isto je što i živeti bez života.
Iako su velika imena poput Leone Lewis i Kelly Clarkson pevale o njoj, niko nije bolje opisao teško osećanje tuge u životu bez ljubavi kao Marija Keri. Balada „Without You“ jednostavno oduzima dah sećajući na one koje smo voleli.


Mariah Carey – Without You

„No I can’t forget this evening
Or your face as you were leaving
But I guess that’s just the way
The story goes
You always smile but in your eyes
Your sorrow shows
Yes it shows
No I can’t forget tomorrow
When I think of all my sorrow
When I had you there
But then I let you go
And now it’s only fair
That I should let you know
What you should know

I can’t live
If living is without you
I can’t live
I can’t give anymore
I can’t live
If living is without you
I can’t give
I can’t give anymore

Well I can’t forget this evening
Or your face as you were leaving
But I guess that’s just the way
The story goes
You always smile but in your eyes
Your sorrow shows
Yes it shows

I can’t live
If living is without you
I can’t give
I can’t give anymore
I can’t live
If living is without you
I can’t give
I can’t give anymore.“

Cirrusi koje smo nekada voleli

Od kako je prvi put održana davne 1966.godine, Zaječarska Gitarijada afirmisala je mnoge domaće bendove. Za one koji su se nalazili na samom početku muzičke karijere, Gitarijada je bila veliki izazov, jer su kao pobednici ovog festivala imali mogućnost da snime svoja prva izdanja i dobiju odgovarajuću medijsku podršku. Mnogo je bendova čiji su počeci nastali upravo na Gitarijadi. Rok grupa Cirrusi iz Negotina jedan je od tih bendova koji su rođeni upravo zahvaljujući ovoj tada najvećoj muzičkoj manifestaciji rok muzike na prostorima EX Jugoslavije.
Nakon niza uspešnih nastupa krajem osamdesetih godina, Cirrusi osvajaju 1.nagradu na Borskom festu. Ubrzo nakon toga, 1991.godine, dobijaju i 1.nagradu publike na Zaječarskoj gitarijadi, a pesma „Marija“ postaje pravi hit.


Kao mlad i perspektivan rok bend koji je osvojio simpatije više publike, Cirrusi snimaju prve probne demo snimke u RTS-u, a zatim i prvi album „Pustite nas, neka, neka“ (1993) u studiju 6 i 13. Izdavanje ovog albuma preuzima „Sorabia Disk“ iz Niša, jedna od vodećih izdavačkih kuća sredinom ’90-ih. U to vreme, bend je imao mnogo koncerata širom stare Jugoslavije i lagano se penjao u sam vrh EX YU rok scene.
Imali su pripremljen i drugo album ali on nikad nije realizovan pošto je u to nesrećno vreme malo ko mislio na muziku. Građanski rat ,raspad Jugoslavije i nezamisliva hiperinflacija naglo su prekinuli zlatni uspon Cirrusa.
Kroz ovaj bend prošlo je dosta lokalnih muzičara, a prvi album „Pustite nas, neka, neka…“ izdat je u sastavu :
Slobodan Boban Rogožinarević – vokal, solo gitara
Ljubomir Zajka Milojica – ritam gitara i prateći vokal
Saša Sale Stamenković – klavijature i prateći vokal
Dejan Milićko Milićević – bas gitara i prateći vokal
Željko Zeka Milicević – bubnjevi
Po raspadu Cirrusa, oformljen je bend „Brandon Walsh“ u kome je svirao bubnjar Željko Zeka Milicević, ali grupa nikada nije dostigla staru slavu Cirrusa.


Danas su skoro svi članovi benda okupljeni oko projekta KUM – „Krajinsko udruženje muzičara„. Snimljen je i DVD Cirrusa „Kada more slome struje“ sa koncert u Negotinskoj hali sportova. Na ovom DVD izdanju nalaze se 29 pesama Cirrusa izvedenih uživo. Na ovom koncertu gostovali su Dejan iz grupe Harizma i Dejan Cukić. Na DVD-ju je i video zapis snimanja albuma u studiju RTS-a, promo spotovi Cirrusa, kao i zapisi sa Zaječarske Gitarijade 1991 i 1992.godine.
Pesme u mp3 formatu sa albuma „Pustite nas neka, neka“, snimljenog početkom 1993.godine, možete preuzeti OVDE.

Priča o velikoj grupi iz malog grada

Talas rokenrola zahvatio je Zaječar šezdesetih godina prošloga veka. Retki su bili ljudi koji su mogli sebi da priušte gramofon i ploče,jer se teško dolazilo do njih. Zaječarci su slušali radio i odlazili na igranke u tada čuvena mesta. Glavna mesta na kojima su organizovane igranke bili su stari Dom omladine, Dom JNA i mnoge bašte i terase u gradu. Slušali su se hitovi Elvisa Prislija, Džeri Li Luisa i Čak Berija. Po gradu su kružile priče da su vlasnici pojedinih lokala kupovali ploče čak iz Londona i da su često dolazili u beogradski aerodrom da bi sačekali svoju dragocenu pošiljku koja je značila dobru zabavu za ceo grad. Sve ovo uticalo je na tadašnju omladinu. Grad je polako počinjao da diše u ritmu rokenrola. Prvi bendovi nastali su sredinom 60-tih godina. Bilo ih je mnogo, ali jedan od njih ostavio je trajni pečat u muzici šezdesetih. Bend „Zlatni prsti nastao je krajem šezdesetih godina i svirao je do početka 80-tih.
O tome kako je došlo do stvaranja grupe koja je tih godina otišla najdalje, pevač, kompozitor i gitarista Momčilo Radenković, ispričao je nedavno za list Timočanin: „Gitare smo počeli da sviramo jer smo želeli da se dopadnemo devojčicama. Prve akorde mi je pokazao Zoran Aleksić, član grupe „Apoloni“, a pesmu „Mramor kamen i željezo“, Mirko Radić. Ideja o grupi „Zlatni prsti“, seća se Moša, nastala je na putu za Partijsku školu, današnji Menadžment. Šetao sam se sa Branislavom Blažićem, koji je poznatiji kao Bane Kengur. Govorili smo o tome da napravimo orkestar. Dogovorili smo se da ja sviram gitaru, a on bubnjeve. U to vreme bio je popularan film „Gold fingers“, po kome je naš bend dobio ime „Zlatni prsti“. On je udarao u kutiju od cipela , a ja sam svirao na svojoj gitari. Vežbali smo na tavanu kuće doktora Flajsiga u kojoj su oni živeli kao podstanari. Pamtim da je tamo bilo dvadeset pet santimetara prašine. Kengur je imao sestru Cecu Tapirku, valjda je još uvek živa, koja je u to vreme bila IN. Ona je sve pratila i slušala, a pored nje i mi. Prilikom jedne od proba Ceca se popela gore i rekla:“Ako ovako ružno nastavite da svirate „Mighty Queen“, ja ću da vas pobijem.“. Apoloni su prestali da postoje, mi smo uzeli bubnjara Trajka i Jovu Rašića koji nije dugo bio sa nama u grupi. Tako je sve počelo.“

Od tada, mnogo je muzičara prošlo kroz ,,Grupu iz malog grada“, kako su sebe nazivali, braća Momčilo i Slobodan Radenković, Dragan Trajković-Trajko, Dragan Batalo, Jovan Nikolić, Maslać , Jova Rašić i drugi. Pažnju na sebe privukli su na igrankama gde su svirali svoje pesme. Svirali su često , a novac koji su zarađivali koristili su za kupovanje opreme koja je za to vreme bila jako savremena. Disciplinovani i talentovani muzičari , kvalitetni instrumenti, mikseta sa dvanaest kanala, ozvučenje od 1000 vati, svetlo i veliki rad su bili ono što je bilo potrebno da se kreativni naboj koji su imali pretoči u dobre pesme koje su postale veliki hitovi. Tokom decenije rada „Zlatni prsti “su izdali osam singla i dve LP ploče, kao i nekoliko kompilacija, a bili su i prateći bend na ,,singlicama “ Mirka Radića i Srđana Marjanovića .
Priča Momčila Radenkovića o počecima benda vrlo je zanimljiva. ,,Štedeli smo novac koji smo zarađivali na igrankama. Plaćali smo ljude koji su stajali na ulazu. Mi međusobom nismo ništa delili, već smo kupovali instrumente. Prvo bubanj, pa razglas, pa bas pojačalo i solo pojačalo. Roditelji za tako nešto nisu imali novca. Znam da mi je otac kupio gitaru i pojačalo, mom bratu Banetu bas gitaru bez pojačala. Interesantno je da nas je odmah posle godinu dana terao da mu vratimo pare, jer po njemu orkestar bez harmonike nije orkestar. Bili smo veliki radnici, među nama je vladala spartanska disciplina. Nije bilo izgovora za nedolazak na probu, vežbalo se svaki dan od 4 popodne do 7 uveče. Sve ostalo išlo je nakon probe.“

Prve veće nastupe ,,Prstići“ su imali na festivalu „Omladina ’75“ u Subotici i Bum festivalu. O tome koliko su bili zauzeti govori i podatak da su opremili sopstveni autobus kojim su putovali na gostovanja. Nastupali su širom nekadašnje Jugoslavije. Snimali su za Jugoton, Diskos i PGP. Tokom višegodišnjeg rada suočavali su se sa mnogim problemima. Svirali su često i ostali su dosledni svom prepoznatljivom stilu. Prestanak rada benda uslovila je smrt tadašnjeg predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita i političke prilike u kojima se našla država. Počeli su da se otkazuju nastupi. Kao profesionalni muzičari koji su živeli od svoje muzike, u vremenima kada je bilo sve manje para, ,,Prstići“ nisu mogli da opstanu i bend je jednostavo prestao sa radom.
Tada popularni, bili su jedan od retkih bendova u EX YU koji su uspeli da se ,,probiju“ iz provincije i snime nekoliko singlova i LP ploča za tadašnje vodeće izdavačke kuće. Ono što je najvažnije, ,, Zlatni prsti“ ostali su i danas upamćeni po dobrim svirkama i odličnim pesmama. ,,Nokaut“, ,,Superfinale“, ,,Igraj rege“, ,,Prsti od plastike“, ,,Žuti taksi“ samo su neke od mnogih pesama zaječarskih ,,Prstića“ uz koje mnoge generacije.
Za mnoge od nas, legendarna pesma ,,Zbogom, mila moja“ snimljena daleke 1979.godine i danas je jedna od najlepših i najboljih EX YU rok balada.


„Zbogom ostaj, mila moja,ti si jedina koju toliko znam.
Ti si jedino biće na svetu koje tako zovem
i nikoga više posle tebe tako ne mogu zvati.
Koliko ću dugo dozivati tebe
i ono što si mogla da mi pružiš to ne znam,
ali one dane kad sam gubio svest ljubeći te
čuvaću večno, to znam, kao dragu uspomenu.

Zbogom ostaj, mila moja,
nikad više ti ne pitaj gde sam ja
nisam znao da je tako
tako teško kad se odlazi zauvek
ti i ja.

Molim te uzmi samo deo
našeg nesrećnog života i idi
i idi, molim te.
Suviše je bilo lepo da bi večno moglo da traje
morali smo takvi biti ti i ja.“

Hello, is it me you’re looking for?

Lajonel Riči ili Lionel Brockman Richie rođen je 20.juna 1949.godine u državi Alabama, u SAD-u. Kao tinejdžer, bio je prava teniska zvezda u Ilinoisu zahvaljujući čemu je dobio stipendiju i diplomirao ekonomiju. Muzikom je počeo da se bavi na studijama. Sredinom 60-ih osnovao je svoju prvi muzički bend R&B koji je jako brzo postao vrlo popularan u Alabami. 1968.godine postaje prvi pevač i saksofonista u američkoj funk soul grupi The Commodores. U početku, ova grupa je svirala čist funki zvuk poput pesme “Brick House”. Vremenom, Lajonel Riči se okreće pisanju i pevanju balada poput „Easy„, „Three Times a Lady“ i „Still„. Kasnih sedamdesetih godina počinje da piše pesme i za druge muzičare poput Keni Rodžersa. Numera „Lady“ bila je pravi vanserijski hit 1980.godine. 1981.godine, Riči se pojavljuje sa Dajanom Ros u duetskoj pesmi koja je urađena kao tema za film „Endless Love“ u režiji Franka Zafirelija. Iako film nije postigao očekivani uspeh, istoimena duetska pesma „Endless Love“ jako brzo dospeva na prvo mesto 100 najboljih pesama u SAD-u i postaje jedan od najviše prodatih singlova u karijeri Dajane Ros.


1983.godine Riči Lajonel zvanično napušta The Commodores i počinje da gradi svoju solo karijeru u muzici. Na prvom solo albumu, nazvanom „Lionel Richie“, izlazi singl „Truly“ sa kojim Riči određuje svoj budući muzički stil kao solista. Ova pesma ga izbacuje u sam vrh Američke muzičke scene i obeležava njegovu karijeru kao najuspešnijeg autora balada osamdesetih. Nakon toga, Riči Lajonel niže uspehe i hitove ne silazeći sa vrha svih top lista u Americi. Album „Can’t Slow Down“ 1983.godine rasprodat je u rekordnom roku. Lajonel Riči osvaja dve Grammy nagrade uključujući i nagradu za Album godine koja ga stavlja u sam vrh svetske muzičke scene. Numera „All Night Long“ dugo je držala prvo mesto na svim top listama u svetu.


Antologijska baladu „Hello“ prvi put izlazi u javnost 1984.godine na trećem platinastom albumu „Can’t Slow Down“ i ubrzo postaje jedna od najboljih balada ikada napisanih. Ova pesma dugo je držala prvo mesto i na svim evropskim top listama. I danas, mnogi smatraju da je balada „Hello“ jedna od najboljih balada svih vremena.
Na vrhuncu svoje slave, 1987.godine, Lajonel Riči se potpuno povlači iz javnosti. Vraća se u Alabamu kako bi brinuo o svom bolesnom ocu. Tri godine kasnije, otac mu umire,a 1992.godine Lajonel Riči objavljuje album „Back to Front“ koji predstavlja kolekciju njegovih najvećih hitova. Od tada, pisanje pesama i snimanje albuma svodi na minimum.
11.februara 2007.godine, Lajonel Riči još jednom izvodi najveći hit osamdesetih, pesmu „Hello“, na TV dodeli Grammy nagrada. Godinu dana nakon toga, svetski mediji su pisali da je bio jedan od donatora u predsedničkoj kampanji Baraka Obame.
Danas, Lajonel Riči je aktivni član Fondacije za istraživanje raka (The Breast Cancer Research Foundation) dojke kojoj je pomogao da sakupi preko 3 miliona dolara za svoja istraživanja. Kao razlog za svoje aktivnosti u Fondaciji, naveo je svoju baku koja je osamdesetih godina bolovala od raka dojke i kojoj je upravo Fondacija za istraživanje raka dojke pomogla da dočeka duboku starost. Umrla je u 104.godini.
Poslednji put Lajonel Riči se pojavljuje u javnost 7 jula 2009.godine na komemoraciji Majkla Džeksona na kojoj izvodi pesmu „Jesus is Love„.

„I’ve been alone with you inside my mind
And in my dreams I’ve kissed your lips a thousand times
I sometimes see you pass outside my door
Hello, is it me you’re looking for?

I can see it in your eyes
I can see it in your smile
You’re all I’ve ever wanted, (and) my arms are open wide
‘Cause you know just what to say
And you know just what to do
And I want to tell you so much, I love you …

I long to see the sunlight in your hair
And tell you time and time again how much I care
Sometimes I feel my heart will overflow
Hello, I’ve just got to let you know

‘Cause I wonder where you are
And I wonder what you do
Are you somewhere feeling lonely, or is someone loving you?
Tell me how to win your heart
For I haven’t got a clue
But let me start by saying, I love you …

Hello, is it me you’re looking for?
‘Cause I wonder where you are
And I wonder what you do
Are you somewhere feeling lonely or is someone loving you?
Tell me how to win your heart
For I haven’t got a clue
But let me start by saying … I love you“