Toše Proeski – Još uvek sanjam da smo zajedno

Na dan kada je trebao da proslavi svoj rođendan, 25.januara, svetlost dana ugledao je novi album tragično preminulog makedonskog pevača Tošeta Proeskog. Album se zove „Još uvek sanjam da smo zajedno“ po naslovnoj numeri u izvođenju samog Tošeta Proeskog. Album sadrži dva CD-a. Pored Tošetove balade „Još uvek sanjam da smo zajedno“, na njemu se nalazi još osam numera u izvođenju njegovih prijatelja. Muziku za sve pesme napisao je Toše Proeski, a tekstove su uradili razni tekstopisci. Drugi CD sadrži instrumentalne verzije svih pesama sa prvog CD-a.
Inače, poslednji album Tošeta Proeskog zove se „Igra bez granica“ i sadrži pesme koje su mnogo ozbiljnije nego na prethodnim albumima. Za vrlo kratko vreme, ovaj album osvojio je srca slušaoca širom bivše Jugoslavije. Od prepeva na ovom kompakt disku nalaze se pesme „Feeling good“, „Nesanica“ i „Ostala si uvek ista“. Većinu pesama sa tog albuma napisala je hrvatska pevačica Antonija Šola, a album je zvanično pušten u prodaju 1.avgusta 2007.godine. Dva meseca nakon toga, 16.oktobra 2007.godine, Toše Proeski tragično je nastradao u saobraćajnoj nesreći na autoputu Zagreb – Lipovac blizu mesta Nova Gradiška. Prema informacijama koje su stizale putem svih velikih novinskih agencija širom bivše Jugoslavije, sumnja se da je uzrok nesreće bila neprilagođena brzina vozila. Toše Proeski je sahranjen u Kruševu, u Makedoniji, uz najveće državne počasti, a posthumno mu je dodeljena titula počasnog građanina Republike Makedonije. 15.decembra 2007.godine makedonska pošta u Kruševu predstavila je poštanske markice sa likom Tošeta Proeskog. Takođe, na Beoviziji 2008.godine posthumno mu je dodeljena nagrada za životno delo, a zatim je publika u Sava centru otpevala pesmu „Čija si“ uz instrumentalnu pratnju Tošetovog sastava. Ova pesma bila je prvi pobednik ovog festivala i jedna od najvećih hitova Tošeta Proeskog.

Toše Proeski – Još uvek sanjam da smo zajedno

„Od kad te nema ne mogu budan biti,
jer sve što želim u tome budeš i ti,
pa budan sanjam da snovi duže traju
u svakoj priči samo ti si mi na kraju.

Ti si početak i kraj.
Ti si tama i sjaj.
Svaku mi nadu deliš po pola.
Daješ mi mrvice sa svoga stola.
I znam
bez tebe ostaću sam.

Još uvek sanjam da smo zajedno
‘ko nekad davno ti i ja,
al’ jutro svaki put mi pokvari
tu slatku prevaru iz sna.
Jos uvek sanjam da smo zajedno
i da je sve ‘ko prvi put,
al’ jutro nosi golu istinu
da sve je bilo uzalud.

Od kad te nema, nema ni pola mene,
jer sve u meni od tog dana vene,
pa budan sanjam da snovi duže traju,
u svakoj priči samo ti si mi na kraju.

Ti si početak i kraj.
Ti si tama i sjaj.
Svaku mi nadu deliš po pola.
Daješ mi mrvice sa svoga stola.
I znam
bez tebe ostaću sam.

Još uvek sanjam da smo zajedno
‘ko nekad davno ti i ja,
al’ jutro svaki put mi pokvari
tu slatku prevaru iz sna.
Jos uvek sanjam da smo zajedno
i da je sve ‘ko prvi put,
al’ jutro nosi golu istinu
da sve je bilo uzalud.“

Rok grupa Bolero

Muzička scena EX Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka bila je toliko raznovrsna i kvalitetna da je svaka nova grupa stvarno morala ponuditi nešto zaista vredno da bi se nosila sa jakom konkurencijom poput Ekatarine Velike, Azre, Zabranjenog Pušenja, Leb i sol i mnogih drugih rock bendova. Tada se činilo da loših grupa i nije bilo. Moglo je samo biti da ti se neka od njih više sviđa, a neka manje. U takvom okruženju pojavila se mala rok grupa „Bolero“ i za vrlo kratko vreme, svojim stilom i muzikom, pronašla put do srca mnogih od nas. Nakon dugih godina vežbanja u podrumu Doma „Vasa Pelagić“ na Grbavici, 1986. godine, grupa „Bolero“ prvi put je izašla u javnost sa svojom udarnom pesmom „Galebovi“. U vrlo kratkom vremenu pesma privlači pozornost publike i, na neki način, postaje himna ove sada već antologijske rok grupe. Karakterističan vokal pevača Mileta Anđelića i specifičan muzički izražaj frontmena Miše Miroslava Bartulice, ukomponovani u celinu nazvanu jednostavno „Bolero“, bili su nešto jedinstveno na prostorima bivše Jugoslavije. Romantične pesme blagih nota zadržavale su u sebi jak emocionalni naboj. Istovremeno, nosile su u sebi jedinstvenu snagu poleta koja jednostavno ima moć pokrenuti ‘ono „nešto“ u ljudima.Upravo kao takve, nastale su na njihovom prvom albumu „Na kraju slavlja“, objavljenom 1986. godine u izdanju Diskotona iz Sarajeva. Gotovo ceo materijal za prvi album iskristalizovao se tokom 1985. godine. Prvo je bio snimljen u demo verziji na mnogobrojnim probama grupe Bolero, a 1986. godine snimljen je prvi pravi album u studiju Brane Likića u Sarajevu. O popularnosti koju im je doneo album prvenac najbolje govori činjenica da je ceo tiraž u relativno kratkom roku jednostavno razgrabljen po prodavaonicama tadašnjih audio nosača. Pored udarne pesme „Galebovi“, put do srca publike našle su i numere „Sećanja“, „Dajana“, „Moja generacija“, „Društvo te čeka“ i „Misli na mene“.
Dve godine kasnije, 1988. godine, grupa Bolero snima svoj drugi album pod nazivom „O Jesenjinu“ kojim privlači još veću pozornost i pridobija još više fanova širom bivše Jugoslavije. Album je inspirisan životom i delom velikog ruskog pesnika Sergeja Aleksandroviča Jasenjina. Grupa „Bolero“ nastavlja u svom prepoznatljivom melanholičnom stilu izražavajući emocije do krajnosti kroz svoje pesme, ali ovaj put još snažnije, još dublje i još kvalitetnije.

Sergej Jasenjin i Rade Šerbedžija

Sergej Jasenjin i Rade Šerbedžija

Kao gost na ovom albumu pojavljuje se i Rade Šerbedžija. Inspiriran Jesenjinovom pesmom „Pismo majci“, frontmen grupe Miša Miroslav Bartulica stvara svoju pesmu sa istim nazivom koja je odlično prihvaćena od strane publike. U pesmi „Sviraj harmoniko, tugo, tugo “ upotrebljen je jedini Jesenjinov u celini. Svaka pesma na ovom albumu ima svoju priču i svaka od tih priča je na neki način vezana za Sergeja Jesenjina. Krčmarska Moskva, na primer, je pesma koja je nastala na osnovu impresija o jednom periodu Jesenjinovog raskalašenog načina života. Zbog svega toga ovaj album nosi ime „O Jesenjinu“. Bolero iza sebe ponovno ostavlja pesme koje se pamte, pesme koje lako pronalaze svoj put do dubine ljudskog bića i tu ostaju trajno sačuvane. Na ovom albumu se pojavljuje i antologijska numera „Jelena“ kojom grupa jednostavno pleni pozornost na sebe. Iako su mnogi od nas u stihovima poput „Nismo svi iz ljubavi stigli na ovaj svet“ i „Još postoje istine koje vole boleti“ pronalazili deo svoje lične biografije i pesmu poistovećivali sa velikim ljubavima u svom životu, pesma „Jelena“, u stvari, ima sasvim drugi motiv. Tužna i surovo realna, pesma „Jelena“ posvećena je majci jednog od članova benda kog je ostavila u sirotištu. Drugi album grupe „Bolero“ snimljen je u Studiu 1 RTV Sarajevo.
Zanimljivo je reći i to da grupa Bolero nikada nije snimila singl. Postoje tonski zapisi na privatnim snimcima, ali tu se više radi o pripremnim, demo snimcima. Takođe, iako veoma popularni osamdesetih godina, grupa Bolero imala je vrlo malo samostalnih živih nastupa. Uglavnom su sve svirke bile grupne. Imali su jedan veliki koncert pred katedralom u Sarajevu što je ujedno bila promocija njihovog drugog albuma i veliki samostalni koncert. S obzirom na to da nisu imali dovoljno svojih pesama, na samostalnim koncertima izvodili su i obrade tada popularne grupe Europe kao i pesme Billy-a Idol-a.
Nakon drugog albuma, grupa prestaje sa radom 1989.godine u nameri da sačeka neka „bolja vremena“. Ali, umesto njih ubrzo je usledila surova ratna stvarnost koja je prekinula sve muzičke aktivnosti grupe „Bolero“. Svojevremeno je frontmen grupe Miša Miroslav Bartulica izjavio : „Grupa se nikada nije definitivno raspala. Prestali smo raditi 1989. godine s namerom da sačekamo da se neke stvari poprave, pa da se snima treći album. Čizma je u Sarajevu. Nečko je u Americi. Graba je u Pragu. Mile je u Švajcarskoj, a ja sam u Livnu. Da se moglo doći do Marsa verovatno bi neko od nas bio i gore“. Od raspada grupe „Bolero“, jedino je on,na neki način,ostao u muzici. Nikada nije prestao pisati pesme, ali ih nije ni objavljivao, jer je mislio da ih više nema ko slušati u ona teška, ratna vremena. U jednom trenutku čak pisao je dečije pesme koje su mu pomagale da pobegne od surove stvarnosti. Ostali članovi grupe, rasuti na sve četiri strane sveta, još uvek čekaju „bolja vremena“ dok nama koji smo ih voleli ostaje nada da će ona, ipak, doći.

Bolero – Jelena

„Nismo svi iz ljubavi, stigli na ovaj svet
proplakan u času kad nema niko da te zavoli.
Još postoje istine koje vole boleti,
zbog mene nikad, nikad nećeš plakati.

Nikada se nismo sreli, vremena nismo imali,
da mi oči obrišeš, da mi ruke miluješ.

Jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
k’o nekad moja draga svojim očima.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli, da su bar ljudi svi,
rođeni pod srećnim zvezdama.

Jelena, Jelena.

A godine prolaze niz naše obraze,
vetrove prolećne starost umiruje.
Da l’ za tebe postoji neko sasvim drag i lep,
čije ruke tebi radost donose.

Jer, danas više nemam snage da te zavolim,
danas samo moram, moram, još jednom da te potražim.
Jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
zbog mene nikad, nikad nisi plakala.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli da su bar ljudi svi
rođeni pod srećnim zvezdama.
Možda ne bi..
Jelena, Jelena.“

Kao da je bilo nekad…

„Neće doći dan kada ćemo svi biti obučeni u belo. Neće doći dan kada ćemo palmama mahati jedni drugima. I postojat će samo ti trenuci sna, rasparčani, koje treba umeti završiti i otići na vreme na svoju stranu.“

Dokumentarni film „Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna priča o životu i smrti članova Ekatarine Velike, kultne domaće grupe koja je ostavila dubok trag na EX YU sceni osamdesetih godina prošlog veka. Svi članovi kreativnog jezgra EKV umrli su u periodu od 1992. do 2002.godine od posledice upotrebe heroina – Ivica Vdović (31), Milan Mladenović (36), Bojan Pečar (38) i Margita Stefanović (43). Postoje i pisani tragovi koji govore o tome da je Milan Mladenović umro od raka što je Margitu Stefanović nateralo da digne ruku na sebe. Bilo kako bilo, tragična sudbina ovih protagonista beogradske muzičke potkulture, koja tek sada dokazuje da je bila i ostala perjanica kreacije za uzor mnogim mladim muzičarima širom Balkana, još je teža kada se uzme u obzir činjenica da niko od njih nije ostavio svoje biološke naslednike. Sa druge strane, teško je prebrojati autore koji i danas stvaraju pod uticajem ovog benda, iza koga je ostalo sedam studijskih i nekoliko koncertnih albuma među kojima i jedan snimljen 1986. u klubu „Kulušić” u Zagrebu.

Grupa EKV nastala je 1982.godine u Beogradu

Grupa EKV nastala je 1982.godine u Beogradu

Dokumentarac „EKV – Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna priča o životu i smrti, stvaranju i zavisnosti, ljubavi i mržnji, usponu i padu legendarne beogradske grupe Ekatarina Velika. Dušan Vesić u svom filmu daje sveobuhvatan pregled karijere grupe sa posebnim osvrtom na pojedinačne sudbine članova. Režiser filma pokušava da otvori pitanje ko je zapravo kriv za njihovu preranu i tragičnu smrt. Uz razgovore sa preko pedeset protagonista film nudi i veliki izbor iz bogate arhive koju je režiser skupljao više od dvadeset godina, kao i neke dosad neobjavljene snimke. U filmu se prvi put, na eksplicitan način, govori o čudnom odnosu režima bivše SFRJ i rokenrola, ali i o putevima pomoću kojih je droga našla svoje mesto u novotalasnoj potkulturi.
Zabeležen je i nastup glumice Sonje Savić, koja je u međuvremenu podelila tragičnu sudbinu svojih najboljih prijatelja. Mnogi kažu da njihovu smrt naša filmska diva nikada nije uspela da preboli.



Ekatarina Velika bila je simbol elitnog muzičkog intelektualizma osamdesetih godina. Kultna grupa čiji su dometi nesumnjivo prevazilazili granice Balkana. Slušati i tumačiti ono što su oni svojim pesmama želeli da kažu bilo je ravno uživanju u najboljoj klasičnoj muzici. Sa njima je nestalo ono „nešto“ što je činilo da se čovek u našem okruženju oseća kosmopolitski. Danas, ostaje još samo da se sa setom sećamo njihovih reči koje gotovo da zvuče proročanski : „I kao da je bilo nekad. I kao da je bilo tu. Pod velikim svetlim suncem, pod velikim svetlim svodom…“
Film „Kao da je bilo nekad” je napravljen 2008. godine u Beogradu i traje 86 minuta. Ceo film možete pogledati na popularnom sajtu YouTube-u.