Tiranin (ni)je to zaslužio

Kаdа su u Rumuniji brutalno streljali diktatora Nikolaja Čаušeskuа 1989.godine, mnoge svetske orgаnizаcije su rekle : “Ako je ovo početаk dаmokrаtije, biće to jаdnа demokrаtijа“. U godinama koje su došle nakon toga, svi smo imali prilike da se uverimo u istinitost ovih reči.
Danas je pao još jedan od velikih svetskih diktatora. Laici kažu – poslednji. Ceo demokratski svet je slavio brutalno ubistvo tiranina koji je imao toliko drskosti da kaže „NE!“ svetskim borcima za mir i vladavinu prava građana. Ona druga polovina planete, koja se još uvek mudro drži po strani, ostala je zaprepašćena i nema pred brutalnošću jadnih libijskih pobunjenika. Jer, ako ćemo o ljudskim pravima, čаk i nаjveći zločinci zаslužuju pošteno suđenje. A ovo što se dogodilo velikom tiraninu nikаko nije pohvаlno, bar ne za one koji još uvek razmišljaju sopstvenom glavom. Pogubili su gа bukvalno kаo psа pred očima čitave planete! Snimci koji su brzinom svetlosti obišli planetu jasno i bez ikakve sumnje pokazuju kako besne horde tuku jednog starog, nenaoružanog i bespomoćnog čoveka, kako ga muče i surovo ubijaju. „Tiranin je to zaslužio“ – kažu. Bez obzira na činjenicu da se upravo ovaj tiranin „odrekao oružja za masovno uništenje koje je posedovala Libija i pozvao međunarodne inspektore da utvrde da se drži date reči“ i to samo nekoliko dana nakon što su svetski policajci 2004. godine zarobili još jednog velikog diktatora – Sadama Huseina. Demokratski, nema šta. Baš kao i mirni protestantni prelazne vlade sa puškam i mitraljezima inostrane proizvodnje koji skaču po ljudskim skeletima i kradu televizore po razbijenim radnjama…

A stvarno su jadni bili libijci pod diktatorskom palicom tiranina. Obrazovanje nisu plaćali, obezbeđena im je bila stipendija za studiranje širom planete, imali su besplatno zdravstveno osiguranje. Još im je surovi diktator davao i stanove kao poklon za venčavanje! I 95% prihoda od njihove sopstvene nafte išlo je Libiji, a ne velikim korporacijama i naftnim kompanijama širom sveta. Pa, sram ga bilo! Od tih para tiranin je izgradio i jedan od najsavremenijih sistema navodnjavanja koji su mnogi smatrali jednim od svetskih čuda. Njegova Libija je bila jedna od najbogatijih i najbolje uređenih zemalja na afričkom kontinentu u koju su dolazile stotine hiljada radnika iz celog sveta da rade, zarađuju i žive kao normalni ljudi. Prema podacima međunarodnih organizacija, tokom njegove dugogodišnje vladavine mnogi od pokazatelja ljudskog razvoja su u Libiji znatno poboljšani. Dovoljno je reći da je Libija 2010.godine imala najviši ukupan dohodak po stanovniku u Africi, najveći indeks obrazovanja i indeks ljudskog razvoja, kao i najbolje pokazatelje o zdravstvenoj zaštiti na afričkom kontinentu. Ali, ni to nije bilo dovoljno. Trebao je tiranin da se stidi zbog toga što drži tuđu naftu na libijskoj teritoriji. Trebalo je da klekne i dobrovoljno ustupi 30 milijardi barela naftnih zaliha demokratama. E, to mu se nikako ne sme oprostiti! Šta će njemu diktatoru nafta da gradi tamo neke bolnice, stanove i sisteme za navodnjavanje kad ima neko drugi kome je to crno zlato mnogo potrebnije i ko će ga bolje iskoristiti? Pa, ne mogu planetarni čuvari reda i mira samo da gledaju svoje besne automobile kako prazni čuče na parkingu. I ne mogu da drže svoje prazne novčanike u džepovima skupih pantalona. To ne ide, zar ne? Ipak su oni borci za demokratiju i slobodu, a ta sloboda – košta! I tu slobodu je tiranin danas platio sopstvenom glavom…kao i mnogi drugi diktatori pre njega. I sad će konačno i jadnim libijcima da svane. Progledaće vrlo brzo bez svih ovih odvratnih stvari koje je radio ovaj besramni tiranin. A koliko će dobrog videti, vreme će pokazati. A naši borci za svetski mir i demokratiju? Ma, naći će oni uskoro nekog novog diktatora. Čak i ako ga baš i ne bude – izmisliće ga. Sve u ime demokratije i sve za slobodu naroda. To su na sopstvenoj koži osetili Afganistanci, pa Iračani i Srbi, a ubrzo će se i siroti libijci pridružiti ovoj veličanstvenoj trojci naivaca kojima je reč „sloboda“ relativan pojam. Novo razdobolje za Libiju je upravo počelo. Igra je tek sad krenula. Ali, niti je ovo kraj, niti početak. Ovo je početak kraja. Jer, teško onom kome američka istina služi kao osnov verovanja, a zapadna demokratija kao osnov društvenog uređenja.

Advertisements

„Just want to be famous“ Čelsi Hendler klan

Američka komičarka Čelsi Hendler posvetila je dobar deo svoje emisije nedavnom neslavnom koncertu Ejmi Vajnhaus na Kalemegdanu.


Međutim, kako bi ti trebalo da bude (a nije), ova komičarka tom tom prilikom nije kritikovala samo Ejmi, nego i srpsku publiku i ministra odbrane Dragana Šutanovca! U svojoj popularnoj emisiji Čelsi Hendler javno je izrazila čuđenje što Srbi imaju Fejsbuk i što im je uopšte dozvoljeno da posećuju koncerte! „Mislim da koncert nazivaju katastrofom u Srbiji. To je zemlja gde se dogodilo etničko čišćenje i genocid, a oni smatraju da je njen koncert gori od toga“ – ironično je dobacio jedan od gostujućih komičara u studiju, u želji da pokaže svoje „znanje“ o istoriji ratova na Balkanu. I Čelsi i ostali gosti u studiju veoma su oštro kritikovali srpsku publiku, podsećajući na zločine i etničko čišćenje koji su počinjeni tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Komičari su u emisiji izražavali čuđenje i što je Ejmi Vajnhaus odabrala Beograd za početak svoje evropske turneje, pa su se čak u jednom momentu zapitali da li je posle toga možda mislila da ide u Kazahstan. Čelsi Hendler je bilo posebno smešno to što je naš ministar posle nastupa Ejmi Vajnhaus na svom Fejsbuk profilu objavio komentar da je koncert sramotan i razočaravajući. „Znate šta, vaša zemlja je sramota i razočaranje!“ – odbrusila je komičarka. Izgovarajući ime srpskog ministra odbrane, Hendlerova je rekla da je Dragan veoma popularno „boljševičko ime„. U želji da se (valjda) i njegova reč čuje, drugi komičar u studiju upitao je da li je Dragan Šutanovac „onaj tip koji je prebio Rokija„, na šta je drugi gost u emisiji odgovorio da jeste. Iako je Ejmi Vajnhaus bila planirana meta napada komičarke, na kraju je čitav fokus emisije bio prebačen na Srbiju i vređanje Srba.
Uostalom, uverite se i sami…


Hmmm….Šta reći nakon ovoga, a ostati fin i kulturan za razliku od dotične „gospode“?!?
Recimo to ovako…
Nekoliko umišljenih pripadnika revolucionarnog američkog klana „Just want to be famous“ sede ispred kamera i ludo se zabavljaju pričajući o državi o kojoj ne znaju apsolutno ništa! A ta država Srbija,“sramotna i razočaravajuća„, o kojoj tako „humoristički“ pričaju bila je moćno carstvo na Balkanu još davne 1346. godine, u vreme kada na teritoriji SAD-a nije bilo ni jednog jedinog belog čoveka! Da se podsetimo, to je ono vreme kada su te prostore naseljavala samo indijanska plemena koja su, kasnije, bukvalno bila istrebljena od strane ovih istih „bledolikih“ koji se nama danas javno podsmevaju. Dakle, ljudi čija je čitava istorija stvorena na genocidu nad indijancima, danas se otvoreno sprdaju sa državom u kojoj je svaka seoska taraba mnogo starija od njihove čitave nacije.
Ha ha ha ha…..
E, to je već nešto čemu se zaista vredi nasmejati od srca.

Original falsifikata?!?

Stigla je nova godina, a sa njom i novi skandali režirani u domaćoj kuhinji. Ovog puta, epilog će imati mnogo veće posledice, jer je bruka dosegla internacionalni nivo. Pre samo četiri dana pisalo se o „svetskoj premijeri“, a danas bi moglo da se kaže – svetska sramota. Iako je „sa ponosom“ predstavljen kao „najnoviji hit male od skandala“, čini se da je „Muškarac koji mrzi žene“ ipak samo još jedan u nizu plagijata vrlo popularnog južnokoreanskog benda „Shinee“?!?

Da ironija bude veća, neverovatnu sličnost između domaćeg „Muškarca koji mrzi žene“ i koreanskog „Lucifera“ otkrili su upravo fanovi Jelene Karleuše na youtube-u! Malo nakon toga, „Muškarca koji mrzi žene“ otkrili su i brojni fanovi „Lucifera“ i krenuo je pravi verbalni okršaj na ovom popularnom sajtu.

Među brojnim komentarima, našli su se i oni koji su pokrenuli pitanje originalnosti i predhodnog hita Jelene Karleuše „Insomnia“, tvrdeći da je i ova pesma plagijat indijske numere „Dance Pe Chance“ koju izvode indijski umetnici Sunidhi Chauhan i Labh Janjuan?!? Ova numera komponovana je za indijsku romantičnu komediju pod nazivom „Rab Ne Bana Di Jodi“. Prema tvrdnjama nekih internet radio stanica, „Insomnia“ je čak i zabranjena za izvođenje zbog prijave i autorskih prava, što se (kako kažu) „mogli videti i na primeru neuvrštavanja iste na DVD sa koncerta u Areni.“

To je privuklo veliku planetarnu pažnju, a popularni azijski pop-sajt „Allkpop“ prvi je objavio vest da je „pesma „Muškarac koji mrzi žene“ plagijat kontraverzne srpske pevačice Jelene Karleuše“. Tim povodom danas se oglasila i izdavačka kuća „SM Entertainment“ koja je zvanični zastupnik južnokoreanaca i vlasnik „Lucifera“. Oni su izjavili da su, uz saglasnost sa američkim izdavačem, potvrdili da su narušena autorska prava pesme “Lucifer” i da će zbog toga preduzeti određene zakonske mere. Takođe, kako tvrdi ovaj popularni azijski pop-sajt, distribucija plagijata može znatno da ošteti originalnu kompoziciju s obzirom na to da najnoviji singl „Muškarac koji mrzi žene“ može besplatno da se downloaduje sa zvaničnog sajta Jelene Karleuše.
Podsećanja radi, spektakularna premijera novog singla Jelene Karleuše bila je u emisiji Ami G Show na televiziji Pink 4. januara, dok je spot južnokoreanaca za pesmu „Lucifer“ zvanično prikazan 19. jula 2010.godine i do sada ga je videlo 12 miliona ljudi širom planete. Bilo kako bilo, epilog ove „svetske premijere“ najnovijeg hita „male od skandala“ tek ćemo videti u narednim danima. Za to vreme, ostaje nam samo da pevušimo :

„Fantazija celog kraja bila je mala ta,
jednu noć na pogrešnog je ona naletela.
Od tad’ je puna fobija i ide kod psihologa,
al’ uzalud – nije se izlečila.“

Bila jednom jedna mala što je rano podivljala

Među komentarima na poslednju (skandaloznu) kolumnu Jelene Karleuše našao se i jedan čitalac koji se potpisao kao „sikter“ i koji je, umesto proze, napisao „biografsku pesmu“ posvećenu „neshvaćenoj“ i samoprozvanoj „Divi“.

“Bila jednom jedna mala
što je rano podivljala,
i pošto je od malena
želela da bude Brena,
prezrela je školske klupe
i otišla međ’ mangupe
da vulgarne stvari radi
u toj džungli na estradi.
Nije za nju bila škola,
htela je da bude gola.
Mala Džejka, puna duha,
iako bez trunke sluha
hrabro je na scenu stala
i k’o slavuj zapevala
bez obzira i bez srama,
jer je tako rekla mama…
A onda je slatka ćera
počela da tera kera.
Postala je k’o od šale
velemajstor za skandale.
Prvo reče da su drolje
sve koje su od nje bolje,
pa jurnuše istog dana
na nju koplja sa svih Strada.
Ali ona, željna svađe,
ne zapita „šta me snađe?“
nego mozgu reče „zdravo!“
i postade crni đavo!
Mislila je da je klasa
i tu nije bilo spasa.
Rešila je Džejka tada
da donese duh zapada
u krajeve ove naše
gde se ludih žena plaše,
da pokaže kako ona
može sve što i Madona,
pa se poput svog idola
slikala na drumu gola.
I tako je započela
prodavanje svoga tela.
Snimala je pesme strane,
uvek čudno potpisane,
pa bez dara, s’ puno žara,
pevala za mnogo para;
Prestala je da se skida
sa stranica tabloida,
čim poče da priča svakom
o romansi sa junakom.
A onda su tog junaka
progutale sile mraka.
Puna nekog čudnog besa
vinula se u nebesa.
Izmišljala je tiraže
i pričala da je traže,
da joj braća Grci kliču,
al’ odnese vrag tu priču
čim javiše iz Helade
da ne znaju to čeljade…
Naša Džejka ne zapali
već nastavi da se hvali.
Metnula je bez pardona
deset kila silikona
i maštala tih meseci
da preuzme presto Ceci.
Mislili smo da je luda,
ali eto nama novog čuda:
gola mala od skandala
lovatora upecala!
Al’ ne trpi maslo kuče,
pa veza iz bajke puče…
Najurena iz Edena,
nit’ devojka, niti žena
vratila se staroj nadi:
„Biću glavna na estradi“!
I po starom običaju
nastavi da laže raju,
al’ je niko više nije
gledao bez ironije.
Ciknula bi Džejka mala
da se nije preudala.
Morala je da se skrasi
i da grešnu dušu spasi,
a jedan je, srećom, hteo
da joj opet skine veo,
Pa je Džejka (alal vera!)
danas žena fudbalera
koji skroman život pruža,
ali barem ima muža!
Sad u dugovima pliva,
ali sebe zove „Diva“.
Na kraju ove balade
razumimo njene jade:
naša Džejka nije kriva
što je luda, što je Diva,
što veće od sebe dira
i što stalno fantazira.
Smilujmo se, jer se bori ona
protiv svog demona!
Bila jednom jedna mala,
što je rano poDIVljAla..”

Inače, ova biografska pesma o Divi objavljena je u najčitanijem showbiz portalu u regionu „Svet“-u.
Svaki komentar na ove stihove je suvišan, jer je u njima sve rečeno. Vrlo duhovito i sa veoma jasnom porukom. Svaka čast autoru:-)))

Kao da je bilo nekad…

„Neće doći dan kada ćemo svi biti obučeni u belo. Neće doći dan kada ćemo palmama mahati jedni drugima. I postojat će samo ti trenuci sna, rasparčani, koje treba umeti završiti i otići na vreme na svoju stranu.“

Dokumentarni film „Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna priča o životu i smrti članova Ekatarine Velike, kultne domaće grupe koja je ostavila dubok trag na EX YU sceni osamdesetih godina prošlog veka. Svi članovi kreativnog jezgra EKV umrli su u periodu od 1992. do 2002.godine od posledice upotrebe heroina – Ivica Vdović (31), Milan Mladenović (36), Bojan Pečar (38) i Margita Stefanović (43). Postoje i pisani tragovi koji govore o tome da je Milan Mladenović umro od raka što je Margitu Stefanović nateralo da digne ruku na sebe. Bilo kako bilo, tragična sudbina ovih protagonista beogradske muzičke potkulture, koja tek sada dokazuje da je bila i ostala perjanica kreacije za uzor mnogim mladim muzičarima širom Balkana, još je teža kada se uzme u obzir činjenica da niko od njih nije ostavio svoje biološke naslednike. Sa druge strane, teško je prebrojati autore koji i danas stvaraju pod uticajem ovog benda, iza koga je ostalo sedam studijskih i nekoliko koncertnih albuma među kojima i jedan snimljen 1986. u klubu „Kulušić” u Zagrebu.

Grupa EKV nastala je 1982.godine u Beogradu

Grupa EKV nastala je 1982.godine u Beogradu

Dokumentarac „EKV – Kao da je bilo nekad” je uzbudljiva i potresna priča o životu i smrti, stvaranju i zavisnosti, ljubavi i mržnji, usponu i padu legendarne beogradske grupe Ekatarina Velika. Dušan Vesić u svom filmu daje sveobuhvatan pregled karijere grupe sa posebnim osvrtom na pojedinačne sudbine članova. Režiser filma pokušava da otvori pitanje ko je zapravo kriv za njihovu preranu i tragičnu smrt. Uz razgovore sa preko pedeset protagonista film nudi i veliki izbor iz bogate arhive koju je režiser skupljao više od dvadeset godina, kao i neke dosad neobjavljene snimke. U filmu se prvi put, na eksplicitan način, govori o čudnom odnosu režima bivše SFRJ i rokenrola, ali i o putevima pomoću kojih je droga našla svoje mesto u novotalasnoj potkulturi.
Zabeležen je i nastup glumice Sonje Savić, koja je u međuvremenu podelila tragičnu sudbinu svojih najboljih prijatelja. Mnogi kažu da njihovu smrt naša filmska diva nikada nije uspela da preboli.



Ekatarina Velika bila je simbol elitnog muzičkog intelektualizma osamdesetih godina. Kultna grupa čiji su dometi nesumnjivo prevazilazili granice Balkana. Slušati i tumačiti ono što su oni svojim pesmama želeli da kažu bilo je ravno uživanju u najboljoj klasičnoj muzici. Sa njima je nestalo ono „nešto“ što je činilo da se čovek u našem okruženju oseća kosmopolitski. Danas, ostaje još samo da se sa setom sećamo njihovih reči koje gotovo da zvuče proročanski : „I kao da je bilo nekad. I kao da je bilo tu. Pod velikim svetlim suncem, pod velikim svetlim svodom…“
Film „Kao da je bilo nekad” je napravljen 2008. godine u Beogradu i traje 86 minuta. Ceo film možete pogledati na popularnom sajtu YouTube-u.

Tragični mozaik najvećeg šmekera Jugoslovenskog filma

“Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: „Kakva je ovo galama?“, jer se čula neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je : „Šta je bilo,momak?“ Kazao sam : „Ništa, sve je u redu.“ Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja.” – Ovo je bio odgovor na optužnicu kada je u jesen 1993.godine, u Višem sudu u Podgorici, počelo suđenje tada najvećem glumcu Jugoslovenskog dramskog pozorišta Žarku Lauševićevu i njegovom bratu Branimiru.
Optužnica ih je teretila za dvostruko ubistvo Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i ranjavanje Andrije Kažića u kafiću „Apple“ u Podgorici u noći između 30. i 31. jula 1993.godine.
Žarko Laušević je na sudu ostao pri iskazu koji je dao u istrazi. Istu verziju događaja u Podgorici ispričao je i Žarkov rođeni brat. Tog davnog leta, popularni Šmeker dobio je novu ulogu – ubice. Za njega samog ovaj događaj postaće najteža životna uloga. Ona koja će ga pratiti celog života.

Šmeker koga je kamera volela

Šmeker koga je kamera volela

Žarko Laušević rođen je 19.januara 1960.godine na Cetinju. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na filmu je debitovao 1982.godine ulogom u filmu „Progon“. Iste godine ostvario je značajne uloge u filmovima „Savamala“ i „Direktan prenos“. Vrlo brzo dobio je jednu od glavnih uloga u TV seriji „Sivi dom“ koja mu je donela veliku popularnost u bivšoj Jugoslaviji. U svojoj glumačkoj karijeri odigrao je uloge u više od dvadeset filmova i TV serija. Mnogi od njegovih filmova ušli su u antologiju Jugoslovenskog filma među kojima su: „Šmeker“, „Oficir s ružom“, „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Original falsifikata“, „Bolje od bekstva“, „Kaži zašto me ostavi“ i „Nož“ koji je sniman po istoimenom romanu Vuka Draškovića.
A onda se sudbina gorko poigrala sa njim.
Njegov poslednji film do incidenta koji ga je prvi put doveo u žiži javnosti, a da nije reč o glumi, bio je „Bolje od bekstva“ u režiji Miroslava Lekića. Film priča o uspešnom glumcu koji završava u zatvoru. U tom ostvarenju njegovog sina igrao je dečak Dusan, inače sin Žarka Lauševića. Ovaj film, nažalost, ubrzo će se pretvoriti u sumornu stvarnost. Brzinom svetlosti ime Žarka Lauševića preseljeno je iz kulturnih rubrika u crne hronike gotovo svih medijskih izdanja u bivšoj Jugoslaviji.
Od jula 1993.godine do danas, Žarko Laušević igra tragičnu ulogu u sopstvenoj drami. Zločin u samoodbrani.
Kockice drame koja se poslednje julske noći u kafiću pretvorila u tragediju, polako se mesecima slagala u mozaik.
U Višem sudu u Podgorici održano je suđenje braći Laušević. Saslušano je sedam svedoka ovog događaja, a zajedničko za sve je, kažu, to da niko od njih nije bio u bašti kafića kada je Žarko Laušević potegnuto oružje!?!
Marko Lopušina, novinar i publicista, napisao je kasnije : “Lekarske analize pokazale su da je Dragor Pejović pogođen sa četiri zrna. Tri su ušla u telo sa prednje strane, a jedno sa leđa. Radovan Vučinić je imao tri prostrelne rane sa boka. Rane su zadobijene iz blizine. Žarko Laušević je imao lakše povrede na desnoj strani temena, gornjoj i donjoj vilici, prstu na desnoj šaci i desnoj podlaktici. Doživeo je i lakši potres mozga, zbog kog je bio u nesvesti. Do potresa je došlo usled udara, tri puta po glavi, očigledno flašom i pesnicom.”
Žarko Laušević je, u to vreme, bio miljenik publike. Popularni šmeker palio je srca mladih šiparica iako je bio srećno oženjen. Kažu da je bio miran i staložen čovek, neopterećen slavom i popularnošću. Njegovi prijatelji i obožavaoci bili su zapanjeni činjenicom da je Žarko Laušević otišao na pozorišni festival u Crnu Goru sa pištoljem u torbici. Zahvaljujući ogromnoj popularnosti koju je imao, javnost u tadašnjoj Jugoslaviji nije se lako mirila sa činjenicom da je šmeker počinio dvostruko ubistvo u Podgorici. Advokati su uspeli da predstave Žarka Lauševića kao čoveka koji je, braneći brata, prekoračio nužnu odbranu i tako postao žrtva crnogorskog junačenja i osvetničkog mentaliteta. Mediji su pisali da u Podgorici nije pucao glumac već je „pucalo vreme“, aludirajući na posleratnu atmosferu straha i napetosti u bivšoj Jugoslaviji. A šmeker se branio da je pucao iz straha za život rođenog brata. Međutim, bilo je i onih koji su mislili drugačije.
Komisija sudsko-medicinskog odbora Instituta za psihologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu procenila je da je „Žarko Laušević bio u stanju alkoholisanosti, odnosno u stanju emocionalne uzbuđenosti, ali koja nije dostigla stepen jake razdražljivosti“. Da li je Laušević prekoračio granicu nužne odbrane ili ne, sud nikada nije prihvatio kao glavnu temu rasprave. Niti je ikada to pitanje bilo javno postavljeno.
Viši sud u Podgorici pokrenuo je suđenje braći Laušević na osnovu činjenica da su izvršili dvostruko ubistvo na javnom mestu u pripitom stanju. Pod pritiskom rodbine poginulih, a i same tadašnje javnosti, Žarko Laušević osuđen je na petnaest, a njegov brat na dve godine robije. Kaznu su služili u zatvoru Spuž kod Podgorice. Nakon žalbe, Žarku Lauševiću kazna je preinačena na trinaest godina zatvora. Tu odluku Vrhovnog suda Crne Gore, kažu, sam Žarko smatrao je skandaloznom i odustao je od javne odbrane. Prešao je na odbranu ćutanjem. Na veliki pritisak javnosti process protiv Žarka Lauševića je obnavljen i početkom januara 1997.godine braći Laušević je ponovljeno suđenje. Na ponovljenom ročištu, sud je potvrdio prethodnu kaznu od trinaest godina za Žarka Lauševića i dve godine za Branimira Lauševića. O ovoj presudi šmeker nikada ništa nije izjavio.
Zbog „manjkavosti u dokaznom postupku“ zahtevano je ponovno suđenje i februara 1998.godine, Žarko Laušević je osuđen na četiri godine zatvora. Pošto je to vreme proveo u pritvoru, pušten je na slobodu. Crnogorski Vrhovni sud je poništio presudu Višeg suda u Podgorici i naredio novo suđenje uz obrazloženje da su počinjene „bitne povrede odredaba krivičnog postupka“. Viši sud je ponovo izrekao kaznu od četiri godine zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore ovu presudu ponovo preinačio na 13 godina zatvora.
Žarko Laušević je nastavio da se brani ćutanjem. Sačekao je da ga politički vrh Crne Gore pomiluje i da ode u Ameriku.
Nakon napuštanja domovine Žarko Laušević se skrasio u Njujorku. Sa kolegom Željkom Dimićem igrao je u predstavi „Emigranti“ na maternjem jeziku koja govori o ljudima koji su izbegli za vreme vladavine Miloševićevog režima. Nakon toga,gubi mu se svaki trag. Po jednoj verziji drame, plaši se crnogorske osvete, a po drugoj – vreba ga poternica Višeg suda u Podgorici po kojoj bi trebalo da bude upućen na izdržavanje kazne od 13 godina zatvora. One koja je preinačena u njegovom odsustvu. Ono što se sigurno zna jeste to da se Žarko Laušević bavio najtežim molerskim poslovima sa druge strane okeana, skrivajući svoje tragove od očiju javnosti. Dugo se u medijima nagađalo i o njegovom povratku na dramsku scenu Srbije.


Slučajni susret u restoranu brze hrane jedne bahate grupe mladića sa slavnim šmekerom i njegovim bratom, završen je tragedijom koja je bila predmet suđenja gotovo osam godina. Tragedijom koja još uvek traje. Presude donošene čak pet puta, ogroman pritisak rodbine i javnosti, četiri godine i sedam meseci provedenih u zatvorima u Podgorici i Požarevcu, godine izgnanstva u tuđini, strah od osvete i život sa sopstvenom savešću, samo su deo tragičnog mozaika najvećeg šmekera Jugoslovenskog filma. Mnoga pitanja ostala su bez odgovora. Dilema da li je moglo drugačije godinama prati ovu tragičnu dramu Žarka Lauševića, čoveka čije su glavne uloge obeležile našu kinematografiju i kome je poslednja uloga, ona najtragičnija, obeležila čitav život. I baš kao što je i sam poslednji put izjavio : “Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama.

R.I.P Michael Jackson…but now – show must go on!

R.I.P Michael Jackson...but now - show must go on!

R.I.P Michael Jackson...but now - show must go on!

Još od smrti Elvisa Prislija, ubistva Džona Lenona i pogibije princeze Dajane, nijedna priča nije u šokirala svet u ovolikoj meri kao vest da je umro kralj pop muzike Majkl Džekson. Poput razarajućeg tornado, vest o smrti najpoznatijeg svetskog muzičara, krunisanog kralja pop scene, obišla je čitavu planetu. Ljudi su ostajali bez daha, šok i neverica lebdele su u vazduhu,a Internet je kolabirao. A onda je krenulo ludilo…ili možda nikada nije ni prestajalo ?!?
Za čoveka koji će konačno zatvoriti (do tada nepremostivu) rupu između crne soul i bele pop muzike svet je prvi put čuo kada je zajedno sa braćom Džekijem, Titom, Marlonom i Džeremajnom pevao u porodičnoj grupi „Džekson 5“. Čuveni magazin „Rollingstone“ opisao je mladog Majkla kao čudo sa ogromnim muzičkim darom. Majkl Džekson je tada imao samo jedanaest godina, ali je plesao kao da je odrastao i pevao sa kraljevima ritma i bluza poput Džejmsa Brauna, Reja Čarlsa i Stivi Vondera.
1979. godine objavio je album „Off The Wall“ u zajedničkoj produkciji sa Kvinsijem Džonsom. Album je prodat u 27 miliona primeraka,a nagrade su pljuštale na sve strane. Međutim, sam Majkl nije bio zadovoljan, jer je smatrao je da je album trebalo da ima mnogo veći uticaj. Želeo je da stvori album gde je „svaka pesma ubica“. Samo tri godine kasnije, dogodio mu se „Thriller“, koji će postati i ostati najprodavaniji album svih vremena u istoriji šou biznisa (109 miliona kopija!)!
To je ujedno bio prvi album koji je lansirao čak sedam top singlova, rušeći sve dotadašnje rasne barijere među ljudima. Osvojio je rekordnih sedam „Gremi“ nagrada,a mediji su Majkla Džeksona nazivali kraljem ploča, čovekom koji sam spasava muzički biznis i tekstopiscem koji stvara hitove za dekadu.„Njujork tajms“ ga je nazvao muzičkim fenomenom ističući da „u svetu pop muzike postoji Majkl Džekson i postoje svi ostali.“ Album „Thriller“ čuva se u američkoj Kongresnoj biblioteci.
U Los Anđelesu proglašen je „Živom legendom“

U Los Anđelesu proglašen je „Živom legendom“

Dok je album obarao sve rekorde u muzičkoj industriji, Majkl Džekson je prvi put izveo svoj prepoznatljiv pokret nazvan „mesečev hod“.
U Ginisovu knjigu rekorda prvi put je ušao kada ga je posmatralo pola miliona ljudi na sedam koncerata na „Vembli“ stadionu. Još jedan Ginisov rekord postavio je zaradom od 125 miliona dolara na svetskoj turneji. Ova dva još neprevaziđena uspeha obezbedili su mu doživotnu titulu „kralja popa“.
U međuvremenu, Majkl Džekson je kupio imanje u Kaliforniji i na njemu izgradio velelepni ranč „Nedođija“ sa zabavnim parkom, ZOO vrtom i bioskopom. Svojom izjavom „Uvek ću biti Petar Pan u svom srcu“, objasnio je zašto je ranč nazvao „Nedođija“.
1992. godine osnovao je humanitarnu organizaciju koja je decu sa posebnim potrebama dovodila u zamak iz bajke sa željom da okuse sve ono što do tada nisu mogli. Ceo prihod sa nove svetske turneje, gde ga je na 67 koncerata videlo ukupno 3,5 miliona ljudi, otišao je pomenutoj fondaciji.
Na 35. dodeli „Gremi“ nagrada u Los Anđelesu dobio je priznanje „Živa legenda“.
Ali…štampa nije pisala samo o njegovim muzičkim uspesima. U želji da brzo i lako dođu do profita, svetske novinari sve više počinju da se bave privatnim životom Majkla Džeksona. Željni senzacije i svog parčeta slave, tabloidi su tvrdili da spava u hiperbaričnoj komori kako bi usporio proces starenja. Majkl Džekson je i sam širio tu priču iako je bila neistinita. Kupio je šimpanzu Babls i rekao da majmun koristi njegovo kupatilo i sprema mu sobu, što je još više pojačalo njegov imidž ekscentrika. Mediji su pisali i da je kupio kosti čoveka-slona Džozefa Merika. Zbog svega toga prišili su mu nadimak Ćaknuti Džeko, koji je on prezirao.
„Zašto ne biste ljudima rekli da sam vanzemaljac sa Marsa. Recite im da jedem žive kokoške i izvodim vudu ples u ponoć. Oni vam veruju šta god da kažete, zato što ste vi novinar. Ali, ako bih ja, Majkl Džekson, rekao da sam vanzemaljac sa Marsa,da jedem žive kokoške i da izvodim vudu ples u ponoć, rekli bi – čoveče, taj Majkl Džekson je poludeo. On je budalast. Ne bih mogao da poverujem jednoj jedinoj reči koju on izgovori“ – izjavio je tada Džekson.
Prvu senku na profesionalne uspehe nekadašnjeg vunderkinda bacila je prva optužba za seksualno maltretiranje. Trinaestogodišnji Džordan Čendler ispričao je tada javnosti da ga je popularni pevač dodirivao tokom boravka u „Nedođiji“ i da ga je prinuđivao na ljubljenje, masturbaciju i oralni seks. Zvanična istraga je počela, a La Toja Džekson dolila je ulje na vatru optuživši brata da je pedofil. Na suđenju, koje je trajalo dve godine, Majkl Džekson je oslobođen po svih deset tačaka optužbe, ali nakon tog skandala nikada više nije bio isti. Povukao se iz javnosti sa titulom pedofila kojom je, tokom zadnje decenije svog života, redovno bio predstavljan u masmedijima. Džordan Čendler danas živi u Njujorku od novca koji je dobio u nagodbi sa Majklom Džeksonom (23 miliona dolara!). I baš danas, kada više nema Majkla Džeksona, taj isti Džordan Čendler otvoreno priznaje da je cela priča oko zlostavljanja bila samo običan blef u želji da se njegov otac domogne kojeg dolara više na svom praznom računu u banci! A „ucveljena“ sestra javno oplakuje svog brata. Paradoks nehumanosti!
Međutim, upravo taj gest La Toje Džekson ukazao je i na težak život Majkla Džozefa Džeksona u porodici koju je (najblaže moguće rečeno) prezirao! Na insistiranje majke Ketrin,odgajan je kao Jehovin svedok. Otac Džozef ga je dugi niz godina fizički i mentalno zlostavljao nemilosrdnim batinanjem i davanjem svakojakih pogrdnih imena. Ovo maltretiranje ostaviće dugotrajne posledice na Majkla Džeksona. Jednom prilikom, ispričao je kako je otac ušao kroz prozor u njegovu sobu sa zastrašujućom maskom na licu, vrišteći na sav glas dok je dečak spavao . To je kasnije njegov otac obrazložio besmislenim rečima da je „hteo da nauči decu da ne ostavljaju otvoren prozor kada žele da spavaju„. Godinama kasnije, Majkla Džeksona su pratili košmari u kojima ga kidnapuju iz njegove spavaće sobe! Prvi put, kod Opre Vinfri 1993. godine, Majkl Džekson je javno progovorio o svom teškom detinjstvu.
„Mnogo je tuge bilo u mom detinjstvu. Otac me je tukao. Mnogo je teško kada vas prebiju, a onda morate na pozornicu. Bio sam usamljen. Često sam plakao zbog toga. Gadilo bi mi se kada bih ugledao svog oca. Bio je vrlo zahtevan, krut i strog. Sećam se kako je sedeo u svojoj fotelji, sa kaišem u rukama, u iščekivanju da nas udari kad god bismo pogrešili na probi. „ – ispričao je tada Džekson. U neku ruku, upavo ta usamljenost je kasnije obeležila ceo njegov životni put.Međutim, kako u životu, tako i u smtri, teška sudbina kralja popa ponovo je pokazala svoje pravo lice.

Iznenadna smrt Majkla Džeksona milionske obožavatelje širom sveta ostavila je u šoku, ali i postavila večito pitanje novca koji je (ili nije) ostao iza njega. Ludilo je krenulo, a kraj mu se nikako ne nazire. Samo nekoliko sati nakon zvanične potvrde smrti Majkla Džeksona na „E-bay“-u su se pojavile majice, bedževi i plakati sa slikama kralja popa i natpisima poput „R.I.P. Michael Jackson“, „R.I.P. We will Miss you King“ ili „King of the pop you’ll never be forgotten“. Svog dela profita dočepale su se i mnoge novinske kuće puneći naslovne stranice ekskluzivama iz privatnog života Majkla Džeksona. Kažu i da je jedan kupac davao je 100$ za kopiju naslovnice „LA tajmsa“. Osim toga, police svih prodavnica diskova na kojima su stajali albumi Majkla Džeksona, bile se ispražnjene u vrlo kratkom roku. Prodavci su izjavili kako je masovno ludilo počelo odmah nakon što je objavljena Džeksonova smrt. A onda su krenule kuloarske priče raznih menadžera, bivših žena, telohranitelja i dadilja Majkla Džeksona, začinjene raznoraznim pikanterijama iz njegovog privatnog života. Tako je svet (ponovo),brzinom svetlosne godine, saznao da njegova deca u stvari nisu „njegova“, da je njihova dadilja godinama radela za DŽ nadajući se da će skrenuti pažnju velikog Majkla Džeksona na svoju malenkost, da je njegov doktor u stvari bio njegov menadžer i da mu je kompletna western elita bila – najbliži prijatelj! Ovoliko apsurda na jednom mestu ni Jonesko ne bi lako svario!

I kao šlag na tortu ili (bolje rečeno) vrhunac banalnosti ponovo se javljaju aveti iz prošlosti od kojih je Majkl Džekson gotovo ceo svoj život pokušavao da pobegne – otac i majka koji poručuju „javnosti da su oni jedini koji će odlučivati o zaostavštini njihovog sina“! Znači, komedija se nastavlja, a tagedija se ponovo rađa i to na onom istom početku iz kojeg je pre 50 godina maleni Majkl Džozef Džekson prvi put ugledao svet. Onaj iz koga je godinama kasnije pokušavao da pobegne. Bezuspešno.
R.I.P Michael Jackson…but now – show must go on!