Original falsifikata?!?

Stigla je nova godina, a sa njom i novi skandali režirani u domaćoj kuhinji. Ovog puta, epilog će imati mnogo veće posledice, jer je bruka dosegla internacionalni nivo. Pre samo četiri dana pisalo se o „svetskoj premijeri“, a danas bi moglo da se kaže – svetska sramota. Iako je „sa ponosom“ predstavljen kao „najnoviji hit male od skandala“, čini se da je „Muškarac koji mrzi žene“ ipak samo još jedan u nizu plagijata vrlo popularnog južnokoreanskog benda „Shinee“?!?

Da ironija bude veća, neverovatnu sličnost između domaćeg „Muškarca koji mrzi žene“ i koreanskog „Lucifera“ otkrili su upravo fanovi Jelene Karleuše na youtube-u! Malo nakon toga, „Muškarca koji mrzi žene“ otkrili su i brojni fanovi „Lucifera“ i krenuo je pravi verbalni okršaj na ovom popularnom sajtu.

Među brojnim komentarima, našli su se i oni koji su pokrenuli pitanje originalnosti i predhodnog hita Jelene Karleuše „Insomnia“, tvrdeći da je i ova pesma plagijat indijske numere „Dance Pe Chance“ koju izvode indijski umetnici Sunidhi Chauhan i Labh Janjuan?!? Ova numera komponovana je za indijsku romantičnu komediju pod nazivom „Rab Ne Bana Di Jodi“. Prema tvrdnjama nekih internet radio stanica, „Insomnia“ je čak i zabranjena za izvođenje zbog prijave i autorskih prava, što se (kako kažu) „mogli videti i na primeru neuvrštavanja iste na DVD sa koncerta u Areni.“

To je privuklo veliku planetarnu pažnju, a popularni azijski pop-sajt „Allkpop“ prvi je objavio vest da je „pesma „Muškarac koji mrzi žene“ plagijat kontraverzne srpske pevačice Jelene Karleuše“. Tim povodom danas se oglasila i izdavačka kuća „SM Entertainment“ koja je zvanični zastupnik južnokoreanaca i vlasnik „Lucifera“. Oni su izjavili da su, uz saglasnost sa američkim izdavačem, potvrdili da su narušena autorska prava pesme “Lucifer” i da će zbog toga preduzeti određene zakonske mere. Takođe, kako tvrdi ovaj popularni azijski pop-sajt, distribucija plagijata može znatno da ošteti originalnu kompoziciju s obzirom na to da najnoviji singl „Muškarac koji mrzi žene“ može besplatno da se downloaduje sa zvaničnog sajta Jelene Karleuše.
Podsećanja radi, spektakularna premijera novog singla Jelene Karleuše bila je u emisiji Ami G Show na televiziji Pink 4. januara, dok je spot južnokoreanaca za pesmu „Lucifer“ zvanično prikazan 19. jula 2010.godine i do sada ga je videlo 12 miliona ljudi širom planete. Bilo kako bilo, epilog ove „svetske premijere“ najnovijeg hita „male od skandala“ tek ćemo videti u narednim danima. Za to vreme, ostaje nam samo da pevušimo :

„Fantazija celog kraja bila je mala ta,
jednu noć na pogrešnog je ona naletela.
Od tad’ je puna fobija i ide kod psihologa,
al’ uzalud – nije se izlečila.“

Advertisements

Bila jednom jedna mala što je rano podivljala

Među komentarima na poslednju (skandaloznu) kolumnu Jelene Karleuše našao se i jedan čitalac koji se potpisao kao „sikter“ i koji je, umesto proze, napisao „biografsku pesmu“ posvećenu „neshvaćenoj“ i samoprozvanoj „Divi“.

“Bila jednom jedna mala
što je rano podivljala,
i pošto je od malena
želela da bude Brena,
prezrela je školske klupe
i otišla međ’ mangupe
da vulgarne stvari radi
u toj džungli na estradi.
Nije za nju bila škola,
htela je da bude gola.
Mala Džejka, puna duha,
iako bez trunke sluha
hrabro je na scenu stala
i k’o slavuj zapevala
bez obzira i bez srama,
jer je tako rekla mama…
A onda je slatka ćera
počela da tera kera.
Postala je k’o od šale
velemajstor za skandale.
Prvo reče da su drolje
sve koje su od nje bolje,
pa jurnuše istog dana
na nju koplja sa svih Strada.
Ali ona, željna svađe,
ne zapita „šta me snađe?“
nego mozgu reče „zdravo!“
i postade crni đavo!
Mislila je da je klasa
i tu nije bilo spasa.
Rešila je Džejka tada
da donese duh zapada
u krajeve ove naše
gde se ludih žena plaše,
da pokaže kako ona
može sve što i Madona,
pa se poput svog idola
slikala na drumu gola.
I tako je započela
prodavanje svoga tela.
Snimala je pesme strane,
uvek čudno potpisane,
pa bez dara, s’ puno žara,
pevala za mnogo para;
Prestala je da se skida
sa stranica tabloida,
čim poče da priča svakom
o romansi sa junakom.
A onda su tog junaka
progutale sile mraka.
Puna nekog čudnog besa
vinula se u nebesa.
Izmišljala je tiraže
i pričala da je traže,
da joj braća Grci kliču,
al’ odnese vrag tu priču
čim javiše iz Helade
da ne znaju to čeljade…
Naša Džejka ne zapali
već nastavi da se hvali.
Metnula je bez pardona
deset kila silikona
i maštala tih meseci
da preuzme presto Ceci.
Mislili smo da je luda,
ali eto nama novog čuda:
gola mala od skandala
lovatora upecala!
Al’ ne trpi maslo kuče,
pa veza iz bajke puče…
Najurena iz Edena,
nit’ devojka, niti žena
vratila se staroj nadi:
„Biću glavna na estradi“!
I po starom običaju
nastavi da laže raju,
al’ je niko više nije
gledao bez ironije.
Ciknula bi Džejka mala
da se nije preudala.
Morala je da se skrasi
i da grešnu dušu spasi,
a jedan je, srećom, hteo
da joj opet skine veo,
Pa je Džejka (alal vera!)
danas žena fudbalera
koji skroman život pruža,
ali barem ima muža!
Sad u dugovima pliva,
ali sebe zove „Diva“.
Na kraju ove balade
razumimo njene jade:
naša Džejka nije kriva
što je luda, što je Diva,
što veće od sebe dira
i što stalno fantazira.
Smilujmo se, jer se bori ona
protiv svog demona!
Bila jednom jedna mala,
što je rano poDIVljAla..”

Inače, ova biografska pesma o Divi objavljena je u najčitanijem showbiz portalu u regionu „Svet“-u.
Svaki komentar na ove stihove je suvišan, jer je u njima sve rečeno. Vrlo duhovito i sa veoma jasnom porukom. Svaka čast autoru:-)))

BBC:Hrišćanska Srbija održava svoju veru u folkloru

Britanski reporter Mark Louen (Mark Lowen) posetio je nedavno Beograd i (kako sam kaže) ostao zapanjen količinom sujeverja i tradicije koja postoji u našoj zemlji. U svom tekstu Hrišćanska Srbija održava svoju veru u folkloru (Originalni naslov:“Christian Serbia maintains its faith in folklore“) koji je nedavno emitovan na engleskom BBC radiju, Louen opisuje srpski narod kao duboko religiozan i sujeveran narod koji veruje u mitove i bapske priče. Svoju reportažu iz Srbije započeo je posetom Sabornoj crkvi i ustoličenjem patrijarha Irineja, ali su mu pažnju daleko više privukla srpska folklorna obeležja. Pišući o verovanjima u našem narodu, ovaj britanac kaže da su srednjovekovne vojne pobede deo života svakog Srbina i da je na ovim prostorima oduvek bilo jasno da „ako si Srbin, onda si pravoslavac, a ako si Hrvat, onda si katolik„.
"Čak i danas, opsesija legendama i mitovima znači da se Srbi često okreću prošlosti, radije nego budućnosti, tražeći izgubljenu moć i prestiž."
Reporter britanske nacionalne televizije napomenuo je Britancima i to da se naročito paze promaje kada stupe na srpsko tle, jer se kod nas veruje da žene koje imaju go stomak tokom hladnijih dana neće moći da rode, a onaj koji bude stalno sedeo pored otvorenog prozora imaće večno ukočen vrat. Po njemu, čak i leti Srbi drže zatvorene prozore, jer kažu da su mnogi umrli od promaje, ali niko nije skončao zbog smrada. Još neka od navedenih srpskih sujeverja, po Marku Louenu, jesu upravo neki od saveta koje smo svi mi kao deca slušali od svojih baka i majki. Nikada se nećete venčati ako sedite na ćošku stola; Za novorođenče obavezno kažite da je ružno da ga ne bi pratio baksuz; Dobićete zapaljenje mozga ako izađete napolje s mokrom kosom i žene koje s otkrivenim stomacima šetaju po hladnom vremenu zaradiće upalu jajnika i neće moći da imaju dece. Britanski reporter nije propustio ni priliku da obavesti svoje sugrađane da će biti bez prebijene pare ako torbu ostavljaju na podu i da će ih pratiti baksuz ako nekome poklone prazan novčanik. Kakva god bila, nijedna priča iz Srbije ne može se završiti bez čuvenog pripovedanja o tome kako se još u 12. veku u Evropi jelo masnim prstima, dok se na srpskom dvoru meso nabadalo viljuškom. Svoj prilog o Srbiji ovaj novinar vodi i kroz vladavinu Slobodana Miloševića i njegovo evociranje mitova i legendi vezanih za Kosovski boj. „Čak i danas, opsesija legendama i mitovima znači da se oni često okreću prošlosti, radije nego budućnosti, tražeći izgubljenu moć i prestiž“, zaključuje Louen i dodaje da sujeverna verovanja, mitovi i legende u Srbiji predstavljaju „utehu za ovaj ponosni narod„. On, takođe, tvrdi i to da su se Srbi po izbijanju epidemije svinjskog gripa okrenuli tradicionalnom narodnom leku – belom luku, što objašnjava ukorenjenim srpskim legendama o vampirima. „Možda je zato i lako razumeti zašto se horde Srba okreću TV ekranima kada na njima nastupa bizarni transvestit Kleopatra, koja je postala poznata predviđajući sve, od razvoda do NATO bombardovanja i rata na Kosovu.“ – kaže u svom prilogu britanski reporter Mark Louen. S obzirom na sve iznete činjenice, uopšte ne bi bilo preterano reći da je u ovom tekstu BBC-ja srpski narod predstavljen kao divlje pleme koje živi van svih tokova civilizacije u „civilizovanoj“ Evropi. Iako Mark Louen navodi da mu „nije bila namera da uvredi srpski narod„(?!?), prosečan čitalac koji nema predstavu o Srbiji iz ovog teksta lako može steći vrlo pogrešnu sliku o Srbima. Tekst Hrišćanska Srbija održava svoju veru u folkloru bi možda mogao biti i pozitivan i duhovit samo da je Mark Louen na kraju napisao: „Uprkos svemu, Srbi su zabavan narod, a Srbija atraktivna destinacija sa dobrim provodom“. Iako je većina ovih tradicionalnih sujeverja tačna, britanski reporter je zaboravio da podseti javnost na činjenicu da bi i dalje sedeli u mraku u „civilizovanoj“ Evropi budući da je i struju izmislio Srbin Nikola Tesla. Spomenuti Nađu Higl, Milorada Čavića ili Novaka Đokovića očigledno je bilo previše za ovog reportera čiji je osnovni radni zadatak da edukuje Britance koji još uvek tvrde da su lazanje njihovo nacionalno jelo i veruju da sir prave patke.
E, sad, kako ne bi bilo neke zamerke na ovaj tekst, dodaću još samo to da i ja volim London i Englesku, jednako kao što Mark Louen voli Beograd i Srbiju. I ukoliko nekome smeta činjenica da su lazanje nacionalno jelo Italije i da se sir dobija od mleka krave, koze ili ovce, u tom slučaju, nemojte se buniti, jer (kako reče Louen) sve je ovo jedan veliki nesporazum.

Mi nismo ono što mislimo da jesmo

Finalna trka za sedam novih svetskih čuda konačno je završena. Na našu štetu kao i mnogo puta ranije. Euforija koja me je držala do nedavno, nestala je kao kula od karata onog trenutka kada sam shvatila da je Đavolja varoš mnogo manje svetsko čudo od nas samih. Srbija je propustila još jednu šansu da postane deo sveta, onog kome godinama teži. Iako ovaj prirodni spomenik čine zemljane figure i dva izvora jako kisele vode bogate prirodnim mineralima, niko nije uspeo dovoljno da animira naše ljude da daju bar jedan glas putem interneta kako bi ova dva retka fenomena dobila mesto koje im pripada u finalu izbora novih svetskih čuda. Ovo srpsko čudo ušlo je u uži izbor samo zahvaljujući grupi entuzijasta koji su jedva naterali Turističku organizaciju Srbije da učini nešto korisno za nas. Kažu da su isti ti ljudi kasnije satima čekali na Trgu Republike one koji vode našu našu zemlju da javno daju svoj glas i tako animiraju građane da učine isto. Uzalud. Obećanje je ludom radovanje. Srbija nije stala iza ovog projekta.
Nakon prvog svetskog rata prof.dr Arčibal Rudolf Rajs, u svojoj knjizi o Srbima, napisao je da su nam političari najgori brend. Kako je bilo onda, tako je ostalo i danas. I dalje grcamo u blatu mučeći se da patentiramo jedinstvenu ponudu kojom bi svetu ukazali na nas. Rumuni godinama privlače strance nudeći im nezaboravne ture po lokacijama na kojima je boravio čuveni grof Drakula. U Kanadi, deca u osnovnoj školi uče o njemu i znaju gde se nalazi Rumunija. Nedavno sam morala svojoj ćerki da objašnjavam kako se naša zemlja graniči upravo sa tom postojbinom najslavnijeg vampira! Poslednjih godina Crna Gora uspešno reklamira svoje plaže na najvećoj evropskoj televiziji. Lepote Lovćena, Prokletija i jadranske plaže svakog dana mame turiste sa TV ekrana pozivajući ih na nezaboravno “Montenegro” letovanje. I svaki put kad krenu slike Cetinja, meni duša zatreperi. I uvek se pitam samo jedno – šta je srpski brend, onaj po kome bi ceo svet znao da nas ima? Egzit, Guča, splavovi, noćni provod ili…? A onda se setim još jedne prokockane šanse i čuvenog reklamnog spota na CNN-u u koji su mnogi proglasili najvećim marketinškim promašajem. A kako i ne bi bio kada se u njemu prikazuje Rumunski deo Dunava, a reklamira se – Srbija ?!? Pola miliona evra, koliko kažu da je koštala ta reklama, bačeno je bespovratno u vodu, a turizam koji su mnogi isticali kao našu veliku šansu – odplovio je Dunavom na onu drugu stranu.
Nekada smo imali jednu od najboljih škola košarke koja je dugi niz godina bila poznata i priznata u svetu. Moja generacija odrastala je uz Paspalja, Danilovića, Divca, Đorđevića i zlatne momke jugoslovenske košarke. One koji su umeli da maestralno nadigraju na parketu i najjači “Dream team”. Danas je naša košarka samo odličan biznis za punjenje nečijih džepova, jer je ostala u zatvorenim i uskim krugovima. I niko se još nije zapitao kakva bi sudbina srpske košarke bila da su u Srbiji napravljeni košarkaški kampovi koje bi vodili oni koji imaju znanje, a ne dobru vezu ili da je škola košarke postala deo srpske turističke ponude?!
Vlade Divac je živi brend Srbije po kome nas znaju širom planete. Idealan ambasador koji bi odlično mogao da promoviše Srbiju u Americi. Međutim, mi i dalje verujemo da smo velika zemlja i da nam veličina poput Divca nije potrebna! Novac koji je, za razliku od mnogih drugih, stekao svojim talentom, znanjem i upornim radom, mi smo odbacil i onemogućili mu bilo kakvo ulaganje u srpsku privredu.
Dragan Stojković Piksi izgleda više vredi japancima nego nama. I umesto da smo umeli da iskoristimo njegovu mega-slavu kako bi reklamirali Srbiju u svetu, mi smo velikog Piksija vratili u zemlju da obavlja poslove sportskog ćate. Uspeli smo čak i da izrežiramo priču kako je on koji nema, ukrao pare od nas koji imamo!
Mnogi drugi sportisti koji su godinama donosili u Srbiji medalje na svojim grudima i ponosno pevali srpsku himnu pred celim svetom, od nas su dobili jedino nacionalnu penziju. Sve te zlatne medalje nisu nas naterale ni da pomislimo da bar nešto uložimo u talentovane sportiste. Vrhunskog srpskog plivača Milorada Čavića naterali smo da ode u inostranstvo kako bi našao uslove za trening. Novak Đoković proslavio je srpski tenis u svetu. Ali,čak ni on nije krenuo u osvajanje teniskog vrha iz Srbije !
Plavi delfini su nekada, svojom brilijantnom igrom u bazenu, punili naša srca srećom i ponosom na to ko smo. Danas, sav taj entuzijazam u igri za reprezentaciju – nestao je netragom. Zlatni momci srpske odbojke nedavno nisu uspeli čak ni halu da napune u kojoj su igrali Svetsku ligu i ubedljivo dobili Amerikance. Brilijantna igra pala je u vodu pred praznom halom sportova. Gledajući ovaj meč, došla sam do poražavajućeg zaključka da više ima navijača na bilo kojoj hokej utakmici nekog kanadskog koledža. Tužna slika našeg sporta.
Šezdesetih godina 20. veka, Srbija je bila jedan od najmoćnijih izvoznika prepečenice. Šljivovica je tada mogla da se kupi čak i u Australiji, Kanadi i SAD-u. Stara imigracija mi je nedavno pričala kako se u to vreme srpska rakija ovde pila umesto vode. Danas, svoju šljivovicu patentirali su Česi i Nemci, a od naše – nema ni traga. Niko je se više i ne seća. „Manastirku“, „Pelinkovac“ i „Vranac“ registrovali su Nemci, a „Karađorđe“ se prodaje kao rakija koja je proizvedena u Francuskoj?!?
Sarma je oduvek bila srpski tradicionalni specijalitet. Nema veselja, proslave ili ispraćaja u vojsku, a da sarme nema na stolu. Nema srpkinje koja ne zna da zamota sarmu tako da se sa njom mogu i deca igrati,a da se ne raspadne. Međutim, danas se naša sarma nalazi na meniju restorana u Kvebeku kao „cigareta u kupusu“. I kada upitate kuvara odakle dolazi ovaj popularni specijalitet, on će Vam zadovoljno reći – iz njegove zemlje Rumunije?!?
Slovenci su nas takođe preduhitrili i uzeli nam ono što je oduvek bilo naše. Kao svoj proizvod zaštitili su – ajvar. Isti onaj koji je godinama punio naše kuće kao tradicionalni srpski specijalitet pripremljen za zimu.
Nedavno sam na nekom portalu čitala diskusiju o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu koji lagano izumiru. A onda je juče u nekim dnevnim novinama izašao članak o tome kako je 80% naših osnovaca – nepismeno! Najnovija istraživanja pokazalu su da su pismeni radovi osnovaca u Srbiji nečitki i prepuni stranih reči! Kažu da svaki treći učenik greši u korišćenju velikog slova, jedna petina đaka svoje rečenice ukrašava simbolima, a isto toliko osnovaca greši u pisanju sastavljenih i rastavljenih reči. Danas sam tražila informacije o Guči, najvećem muzičkom festivalu trube u svetu i slučajno pronašla reklamu za film “Guča”. Šokirala sam se kad sam shvatila da je ceo film sinhronizovan na – nemačkom! I pored činjenice da nam jezik izumire i da osnovci ne znaju ni da se potpišu kako treba, mi nismo ništa učinili kako bi smo zaštitili svoj maternji jezik. Nemci godinama štite svoj jezik sinhronizujući sve filmove koji nisu na nemačkom jeziku. Čak su i indijanci i čuveni Vinetu “progovorili” na nemačkom, a Srbija i dalje negira pravo stanje stvari. Emir Kusturica koji je proslavio našu kinematografiju, nekome je zasmetao svojim povratkom na Mokroj Gori. I umesto da stanemo uz njega i branimo svoje pravo na jezik i kulturu, mi pišemo peticije i smišljamo afere dok naša truba svira na – nemačkom.


Vremena se menjaju, svako brani svoje, a mi još uvek grcamo u blatu sanjajući o “velikom srpskom brendu”. Forsiramo noćni život Beograda, splavove, kič i šund sa ružičaste televizije ne shvatajući da mi nismo ono što mislimo da jesmo, nego smo ono što drugi misle o nama. Onakvi smo kakvima nas svet prihvata. I ne treba da čudi što je svako od njih prisvojio nešto naše, jer mi sami nikada to “nešto” nismo umeli da sačuvamo od drugih. Od turizma, preko sporta i kinematografije, pa sve do tradicionalnog srpskog kulinarstva, nizali smo poraze dozvoljavajući drugima da godinama bahato otimaju od nas. I ono što smo imali, oterali smo od sebe bez imalo svesti o njegovoj vrednosti. Drugi su, izgleda, bolje shvatali od nas. Tako je i Đavolja varoš nedavno postala još jedna u nizu propuštenih šansi i ko zna koji po redu primer naše neažurnosti da konačno komunizam, bahatost, korupcija, droga i rat ne budu jedine asocijacije na našu zemlju.