Idiokratija na delu

Jedan meni drag čovek nedavno mi je rekao : „Dobro mi i živimo koliko pameti imamo!“ Te su me njegove reči naterale da dobro razmislim o nama ljudima i našim ovozemaljskim životima koji, da budemo iskreni, sve više liče na robstvo, a sve manje na – život. Jer, ako se čovek oslobodi svih predrasuda i iskreno pogleda sam sebe i svoj odraz u ogledalu, lako shvati da svi mi danas živimo život poniženih čija je osnovna suština – novac. To je najpoganija i najgora stvar koju je čovek mogao da izmisli – nezaustavljivo zlo! Novac generiše mržnju među ljudima, izaziva bedu, dozvoljava glamur i opravdava zločin. On izaziva ratove i uzrok je mnogih masovnih pogibija samo radi njegovog sopstvenog umnožavanja. Ko ga nema – želi ga svim srcem; ko ga ima – želi ga još jače i još više! A kad novac bira čoveka, on nikada neće izabrati smerne, mudre i dobre ljude pune pozitivne energije. Ne! On obožava i uvek bira mutne ljude iz takozvane „sive zone“, one bez imalo časti i morala koji su spremni na sve samo zarad uvećanja svog sopstvenog prihoda.
Kada se osvrnemo oko sebe, vidimo poražavajuću činjenicu da svi mi udišemo kredite i umiremo od njih. Postao nam je preči kurs eura od sudbine naše sopstvene dece! Više važnosti pridajemo skupoj „originalnoj“ obući i odeći nego svom sopstvenom zdravlju! Mnogo nam je bitnije da imamo neki „besan“ auto, dobru kutiju cigareta i najnoviju generaciju nekog „pametnog“ mobilnog telefona od toga kakav nam je zaista kvalitet života! I uvek nam je više stalo do toga da budemo cenjeni po onome kako izgledamo i šta nosimo na sebi, a ne po onome ko smo i koliko stvarno vredimo u sebi! Inteligencija je nekako postala OUT u današnjem društvu istog onog trenutka kada je novac postao IN! Ljudski intelekt je toliko obezvređen da čovek ponekad zaista oseća stid, jer se školovao i usavršavao u želji da sazna više. Jednostavno se posrami kada se nađe licem u lice sa budalama. Pa, čak i kada izađemo u grad sa društvom, obavezno nosimo najnoviju kursnu listu sa sobom u džep.

„Ukupna količina inteligencije na planeti je konstantna, a broj stanovnika raste!“ – Marfi

Postali smo potrošačko društvo kome je novac jedina i nezamenjiva vrednost. To je vrednosni sistem koji smo dobrovoljno preuzeli sa zapada i time uništili vlastiti identitet. A pametni i mudri ljudi lepo su rekli – novac je prokletstvo ljudskog roda! On je ogledalo primitivizma i prostakluka jednog društva. Njega najviše imaju upravo oni koji najmanje vrede, oni koji su spremni i da ubiju i da se odreknu vlastite dece i porodice zarad njega. Novac je počast koja je uništila sve ljudske vrednosti u današnjem čoveku. U to smo imali prilike i da se uverimo nedavno na takozvanim „demokratskim“ izborima u Srbiji. Razmislite malo i pokušajte da pronađete odgovor na ovo prosto i laičko pitanje : „Šta je bio OSNOVNI MOTIV borbe na život i smrt na ovim proteklim izborima?!?“ Sigurno je da to nije bila borba za dobrobit naroda i naših pokoljenja, jer da jeste naše „mudre“ glave bi se lako međusobno dogovorile i napravile buduću vladu naspram dosadašnjih ostvarenih rezultata i sa onim ljudima koji zaista nešto vrede u našem društvu. I ne bi se uzaludno potrošila tolika suma novca od koje se prostom i običnom čoveku jednostavno zavrti u glavi. Ne, dragi moji! Osnovni motiv te prljave i neljudske borbe bio je opet – novac! Jer, oni koji ga imaju, ti imaju i moć da diktiraju našim životima. Idiokratija na delu! Lepo je to objasnio Marfi u jednom od svojih pravila : „Ukupna količina inteligencije na planeti je konstantna, a broj stanovnika raste!“ Poznajem na desetine ljudi koji bi se vrlo lako i brzo uklopili u ovaj zakon.
Nedavno sam rekla da, ako uopšte i dođe do tog „Trećeg svetskog rata“ na planeti o kome se toliko priča, biće to goli rat za preživljavanje između čoveka i bogataša! Nije uzaludno smišljena izreka da „ili si čovek ili bogataš„. I danas to isto tvrdim, jer sam uverena da sam u pravu. Ako pogledamo malo istoriju ljudske rase na Zemlji, videćemo da su oba svetska rata izazvali upravo oni koji su imali novac i želeli moć! I globalne ekonomske krize (uključujući i ovu koja još traje), opet su posledice nedostatka novca. Glad i svakodnevno masovno umiranje dece u svetu takođe su posledica nedostatka novca, ali i nedostatka humanosti kod onih koji taj novac imaju! I kako god se čovek okrene – novac je uvek taj koji je glavni krivac za svo zlo ovog sveta….kako na planeti, tako i kod nas u Srbiji!
A kada bi se, nekim čudom, on ukinuo i zauvek nestao iz naših života i kada bi svako od nas imao onoliko koliko mu stvarno treba, a ne koliko on sam želi da ima, ovaj svet bi bio toliko savršeno mesto za život da bi prevazišao viđenja nekih od najboljih naučno-fantastičnih filmova ikad snimljenih! Svi mi zaboravljamo jedno – ljudi su smrtna bića i svi (pre ili kasnije) umiru! Ja ne poznajem ni jednog jedinog čoveka koji je preživeo vlastitu smrt i živeo hiljadu godina, ali poznajem masu njih koji se čitavog života bore za goli opstanak sebe i svoje porodice. Opet sve zarad tog prljavog i prokletog novca!
Razmislite malo o tome…

Advertisements

Život razapet između stvarnosti i iluzije

Ne mogu da raspletem naše prve godine.
Ne mogu da razlikujem jednu od druge.

Teško je biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac.

Teško je biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac.

Čak i kad raspredem godine na dugačke konce priče, i mada se moja priča prilično savija napred i nazad između nekad i sad, postoji razlika između konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije ista priča. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se međusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra već odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija priče. Dugačak niz povezanih tačaka na liniji koje se uvrću i okreću u krug u mom pokušaju da protumačim godine sa svojim skretanjima i preprekama. Godine koje se okreću oko sebe u skladu sa Zemljinom večitom rotacijom ponavljanja i promena. Čudno je kako čovek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se kreće u krug. Možda to zaista i jeste mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih. Možda čovek priča svoju priču da bi pronašao put kroz lavirint sećanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje i ako čovek krene jednim putem, biće odsečen od svih ostalih. Čovek se neprestalno kreće u lavirintu dok odmotava svoje klupko i kada ono nestane ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega očajno drži. Polako se vraća po svom tragu. Ponekad čuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da će izgubiti poslednju nit i zalutati.


U sećanjima sam prisutna svuda u isto vreme, u svakom trenutku zapamćenom ili zaboravljenom, ali ne sasvim ista od jednog mesta do drugog. U svojoj priči mogu da budem samo na jednom mestu u isto vreme, ako hoću da nađem put između mesta i saznam kako sam došla od jednog do grugog, ovog u kome sam sad. Ali kada zatvorim oči, duša se nađe u središtu svega. Zvukovi sveta i sopstvenih misli međusobno se mešaju u istoj nevidljivoj prostoriji postojanja. I možda nikada ne bismo bili toliko slepi, kao kada bismo se pogledali u oči da bismo se prepoznali. Mora da ima mnogo toga drugog, mnogo više u čoveku od onoga što se priča i onoga što se uopšte može ispričati. Većina nas se izgubi među rečima. Prikazuje se samo u vidu oklevanja, pre nego što progovorimo, kao tišina kada gledamo u pod ili kroz prozor i ne znamo tačno šta da kažemo. Kada nestanemo zauvek, ostaju samo priče. A postoje pitanja koja se mogu postaviti samo jednom i samo u određeno vreme. Ponekad postoji samo jedna šansa i ako se ne pita na vreme, ona je prošla. I čovek može da živi i od jedne reči, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori. Da borbom održava sopstveni život. U toj borbi za i protiv samog sebe, čovek može da se lomi i odvaja u sebi. Može da pada i da se diže u svojim očima. I kako prolazni trenuci mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i zamršeni dok traju, tako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu. Tako čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima, slavnim poprištima i svojim prvim koracima u teško shvatljivom svetu odraslih. Ali stvarne bitke, one odlučne za održanje sopstvene ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, moraju da se biju tamo gde nas sudbina baci, na nekom uskom i bezimenom prostoru bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije. I niko ne zna šta znači živeti na ivici između dva sveta totalno različita jedan od drugog. Niko ne zna šta znači poznavati i razumeti i jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne međusobno i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i dvoumiti celoga života. Teško je biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac. Život razapet između stvarnosti i iluzije. I na kraju, ako je dovoljno hrabar da pogleda sam sebe u oči i prizna istinu, čoveku ostaje samo da se bori – sa vremenom koje neumoljivo prolazi i tišinom koju nosi u sebi.

Život je postao jeftina roba

Nasilje je izgleda postalo model rešavanja raznih konflikata u našem društvu. Sve je više onih koji bivaju prebijeni, izbodeni ili čak i upucani zbog jednog pogrešnog pogleda, svađe oko parkinga,a vrlo često i bez ikakvog povoda. Crne hronike dnevnih novina sve su crnje,a statistike su poražavajuće.Pomahnitalo izleću besni vozači,ljubomorni muževi i “opasni” momci urlajući, psujući majku i preteći. Nasrću na nezaštićene, a zbunjeni ljudi uplašeno izmiču pred naletom besa. Bez prevelikog potresanja, sve to posmatraju ljudi koji su sasvim slučajno zalutali baš tu i baš tada. I ništa. Ni trunke saosećanja niti bilo kakva želja da se slabijem pomogne! Jer ovakve scene nasilja i agresije deo su naše stvarnosti o kojoj se (na žalost) malo (ili nimalo) priča. Zbog jednog pogrešnog pogleda, svađe oko parkinga ili opomene nekome da Vas gazi u autobusu, u Srbiji danas možete biti vređani, prebijeni, izbodeni nožem ili čak i upucani. Sve je to već viđeno, ali u tzv. Američkim western filmovima u kojima su obično kauboji na ovakav način kinjili indijance. Danas se taj isti scenario daje uživo, tu pred našim nosevima,a mi i dalje verujemo da smo iz “nekog drugog filma”.

Statistike kažu da je broj prijavljenih slučajeva nasilja povećan tri puta.

Statistike kažu da je broj prijavljenih slučajeva nasilja povećan tri puta.

Košmarna vremena kroz koja su stasale današnje generacije izazvala su u ljudima demonsku i tamnu stranu ličnosti. Srušen je stari sistem vrednosti, a novi nije uspostavljen. Našli smo se u vakuumu, a to je najgore. Mi smo školski primer anomičnog društva u kojem vladaju anarhija,haos, nasilje i bezakonje. U osnovi nasilja je glupost koja proizilazi iz mržnje, a svo troje čine začarani trio koji vodi potpunoj autodestrukciji. Svi znamo za barem jedan slučaj da je neko nekoga udario. Neki su čak i na sopstvenoj koži osetili zlostavljanje. Snimak na kojem učenik deli šamare profesorki hemije samo je jedna kap u moru. Primer nasilja je i lečenje narkomanije metodom batinanja lopatom ali i za njega ćete od većine čuti da je ova metoda – opravdana. Zašto smo toliko agresivni? Činjenica je da je Srbija postala nasilno, nehumano i netolerantno društvo u kojem svaki pojedinac može svakog momenta da eksplodira. Ekonomska kriza, ratovi, inflacija, siromaštvo, besparica, sve ono što nam se događalo i što nam se događa, dovode do modela frustriranog čoveka kod koga se agresija naliva kao čaša i kada dođe do vrha – eksplodira.
Da zlo bude veće, nasilje se kod nas vrlo često „kontroliše“ pomoću alkohola, cigareta i opijata. Neko nađe „ventil“ u sportu, neko u učenju, ali oni čiji problem prevaziđe sve izduvne kanale negde moraju da ispolje svoj bes. Živimo u surovom svetu, nema posla, nema novca, nema sigurnosti ni u kojem smislu. Ljudi su nesigurni,uplašeni i frustrirani. Na licima im se zabrinutost,a neretko se sreću i oni koji pričaju sami sa sobom. Srbija je puna tempiranih bombi ! Čovek mora da vodi računa o svom mentalnom zdravlju, ali kod nas je psihijatar ili psiholog još uvek samo – tabu tema ! Prilično smo netolerantni prema sebi. Kada pred nama stoji problem, većina naših ljudi ga rešavamo tako što ode uveče u kafanu,napije se, a onda dođe kući i isprebija ženu !
Svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje!

Svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje!

Srbija je vrlo nehumano društvo i prema osobama sa nekom vrstom hendikepa,homoseksualcima, ženama i deci. Mržnja se sreće na svakom koraku. Prisutna je socijalna satanizaciju svega onoga što se iole razlikuje od nas i naših shvatanja, mrzimo svakog ko nije iz naše nacije ili političke partije.U svakome vidimo potecijalnu opasnost i nekoga koga „treba srediti“. Nismo više sigurni ni u kući, a ni ispred kuće. Ne treba da se zanosimo da su stvari u redu, da sanjamo o nekom ulasku u Evropsku Uniju, da se zanosimo praznim pričama o novim, boljim vremenima, jer činjenice govore upravo suprotno – mi nemamo sigurnost, ni materijalnu, ni emotivnu, a vlika većina građana u današnjoj Srbiji ponižena je i prestrašena. A nema goreg rušilačkog razloga za život od straha. Mi ćemo se plašiti i kada nema osnovanog razloga za to, jer su nasilnici postali gospodari naših života. Junaci naših vremena upravo su protagonisti gluposti, mržnje i nasilja. Upravo zbog toga, nasilje je postalo model rešavanja raznih konflikata u društvu.
65% učenika u Srbiji barem jednom je bilo žrtva nasilja svojih vršnjaka

65% učenika u Srbiji barem jednom je bilo žrtva nasilja svojih vršnjaka

Tranzicija,rat, pad standarda, porast nezaposlenosti, strah od gubitka posla i stanje opšte socijalne nesigurnosti generisali su brojne traume naših ljudi. U ovakvom okruženju ljudi su izgubili osnovne komunikacijske sposobnosti. Vrlo često, problem je nemoguće rešiti rečima,pa naš čovek lako pribegava nasilnom rešavanju konflikta. Nasilje je tako postalo deo našeg životnog stila u kome je poražena najosnovnija međuljudska komunikacija, a život je postao jeftina roba.Ili kako to kaže moj stari prijatelj – „vrediš jednako onoliko koliko košta jedan metak duge devetke!“

I to je život

Verujem da je život poput reke i da većina ljudi uskače u tu reku nikad zaista ne odlučivši gde žele završiti. I tako, za vrlo kratko vreme, oni bivaju uhvaćeni u struju – struju događaja,strahova, izazova…
I kada stignu do mesta gde se reka račva, oni ne odlučuju svesno kuda žele poći ili koji smer im odgovara. Oni jednostavno idu tamo kuda ih voda nosi.
Postoji deo ljudi koje usmeravaju događaji umesto njihove sopstvene vrednosti.
Zbog toga osećaju da nemaju nadzor nad sopstvenim životom. Ostaju u tom nesvesnom stanju sve dok ih, jednog dana, ne probudi zvuk razbesnele vode. I tada otkrivaju da se nalaze samo par metara od teških slapova Niagare ! U čamcu bez vesla ! U tom trenutku, jedino što mogu da kažu je: „E, do đavola !“
Ali, tada je već kasno.
Tada se već nalaze pred sopstvenim padom.
Ponekad je to emocionalni pad. Ponekad je taj pad fizički. Ponekad je reč o financijskom padu…
Velika je verovatnoća da je ono što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti izbegnuto samo jednom, drugačijom odlukom – plivati uzvodno!