Idiokratija na delu

Jedan meni drag čovek nedavno mi je rekao : „Dobro mi i živimo koliko pameti imamo!“ Te su me njegove reči naterale da dobro razmislim o nama ljudima i našim ovozemaljskim životima koji, da budemo iskreni, sve više liče na robstvo, a sve manje na – život. Jer, ako se čovek oslobodi svih predrasuda i iskreno pogleda sam sebe i svoj odraz u ogledalu, lako shvati da svi mi danas živimo život poniženih čija je osnovna suština – novac. To je najpoganija i najgora stvar koju je čovek mogao da izmisli – nezaustavljivo zlo! Novac generiše mržnju među ljudima, izaziva bedu, dozvoljava glamur i opravdava zločin. On izaziva ratove i uzrok je mnogih masovnih pogibija samo radi njegovog sopstvenog umnožavanja. Ko ga nema – želi ga svim srcem; ko ga ima – želi ga još jače i još više! A kad novac bira čoveka, on nikada neće izabrati smerne, mudre i dobre ljude pune pozitivne energije. Ne! On obožava i uvek bira mutne ljude iz takozvane „sive zone“, one bez imalo časti i morala koji su spremni na sve samo zarad uvećanja svog sopstvenog prihoda.
Kada se osvrnemo oko sebe, vidimo poražavajuću činjenicu da svi mi udišemo kredite i umiremo od njih. Postao nam je preči kurs eura od sudbine naše sopstvene dece! Više važnosti pridajemo skupoj „originalnoj“ obući i odeći nego svom sopstvenom zdravlju! Mnogo nam je bitnije da imamo neki „besan“ auto, dobru kutiju cigareta i najnoviju generaciju nekog „pametnog“ mobilnog telefona od toga kakav nam je zaista kvalitet života! I uvek nam je više stalo do toga da budemo cenjeni po onome kako izgledamo i šta nosimo na sebi, a ne po onome ko smo i koliko stvarno vredimo u sebi! Inteligencija je nekako postala OUT u današnjem društvu istog onog trenutka kada je novac postao IN! Ljudski intelekt je toliko obezvređen da čovek ponekad zaista oseća stid, jer se školovao i usavršavao u želji da sazna više. Jednostavno se posrami kada se nađe licem u lice sa budalama. Pa, čak i kada izađemo u grad sa društvom, obavezno nosimo najnoviju kursnu listu sa sobom u džep.

„Ukupna količina inteligencije na planeti je konstantna, a broj stanovnika raste!“ – Marfi

Postali smo potrošačko društvo kome je novac jedina i nezamenjiva vrednost. To je vrednosni sistem koji smo dobrovoljno preuzeli sa zapada i time uništili vlastiti identitet. A pametni i mudri ljudi lepo su rekli – novac je prokletstvo ljudskog roda! On je ogledalo primitivizma i prostakluka jednog društva. Njega najviše imaju upravo oni koji najmanje vrede, oni koji su spremni i da ubiju i da se odreknu vlastite dece i porodice zarad njega. Novac je počast koja je uništila sve ljudske vrednosti u današnjem čoveku. U to smo imali prilike i da se uverimo nedavno na takozvanim „demokratskim“ izborima u Srbiji. Razmislite malo i pokušajte da pronađete odgovor na ovo prosto i laičko pitanje : „Šta je bio OSNOVNI MOTIV borbe na život i smrt na ovim proteklim izborima?!?“ Sigurno je da to nije bila borba za dobrobit naroda i naših pokoljenja, jer da jeste naše „mudre“ glave bi se lako međusobno dogovorile i napravile buduću vladu naspram dosadašnjih ostvarenih rezultata i sa onim ljudima koji zaista nešto vrede u našem društvu. I ne bi se uzaludno potrošila tolika suma novca od koje se prostom i običnom čoveku jednostavno zavrti u glavi. Ne, dragi moji! Osnovni motiv te prljave i neljudske borbe bio je opet – novac! Jer, oni koji ga imaju, ti imaju i moć da diktiraju našim životima. Idiokratija na delu! Lepo je to objasnio Marfi u jednom od svojih pravila : „Ukupna količina inteligencije na planeti je konstantna, a broj stanovnika raste!“ Poznajem na desetine ljudi koji bi se vrlo lako i brzo uklopili u ovaj zakon.
Nedavno sam rekla da, ako uopšte i dođe do tog „Trećeg svetskog rata“ na planeti o kome se toliko priča, biće to goli rat za preživljavanje između čoveka i bogataša! Nije uzaludno smišljena izreka da „ili si čovek ili bogataš„. I danas to isto tvrdim, jer sam uverena da sam u pravu. Ako pogledamo malo istoriju ljudske rase na Zemlji, videćemo da su oba svetska rata izazvali upravo oni koji su imali novac i želeli moć! I globalne ekonomske krize (uključujući i ovu koja još traje), opet su posledice nedostatka novca. Glad i svakodnevno masovno umiranje dece u svetu takođe su posledica nedostatka novca, ali i nedostatka humanosti kod onih koji taj novac imaju! I kako god se čovek okrene – novac je uvek taj koji je glavni krivac za svo zlo ovog sveta….kako na planeti, tako i kod nas u Srbiji!
A kada bi se, nekim čudom, on ukinuo i zauvek nestao iz naših života i kada bi svako od nas imao onoliko koliko mu stvarno treba, a ne koliko on sam želi da ima, ovaj svet bi bio toliko savršeno mesto za život da bi prevazišao viđenja nekih od najboljih naučno-fantastičnih filmova ikad snimljenih! Svi mi zaboravljamo jedno – ljudi su smrtna bića i svi (pre ili kasnije) umiru! Ja ne poznajem ni jednog jedinog čoveka koji je preživeo vlastitu smrt i živeo hiljadu godina, ali poznajem masu njih koji se čitavog života bore za goli opstanak sebe i svoje porodice. Opet sve zarad tog prljavog i prokletog novca!
Razmislite malo o tome…

Advertisements

Grand – crna rupa našeg naroda

„Lakše je prodati glupost narodu nego ga naučiti da radi pametnu stvar.“

Sasvim slučajno naleteh na ovaj video klip na youtube-u i nisam mogla da odolim želji da ga postujem na svom blogu. Razumećete, sigurna sam, snažnu poruku koju on nosi u sebi. Dovoljno je samo da pažljivo slušate…

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu…ali, u ovoj priči nije stradala četa đaka u jednom danu. Ovde je stradala mlada generacija, naše mlade nade.
Vidite, jednog dana su dželati došli na ideju da nas pogube mučki i udave u sopstvenim suzama koje nećemo isplakati nikada. Njihova imena sa ponosom počinjem malim slovom – saša i marina. Marina ima čudne stavove. Obratite pažnju, jer se u njenom životu sve oko njih vrti. Ukoliko Vaš dečko izađe sa društvom to znači da Vas je on prevario i vi treba da raširite noge prvom koji naiđe i da ne osećate grižu savesti zbog toga. Ukoliko nemate dečka, onda čekajte onog koji će Vam pokloniti bundu ili nešto slično, pa mu dozvolite da Vam pokaže postelju u kojoj zver počiva. Ako je kupio bundu, znači da je kupio i Vašu čast, tako da je to opravdano. To su samo neki od zakona presvetle nam marine. Dok je naš drugi dželat, vrsta božanstva čak, presvetli sale, samo kolekcionar naših molitvi. Naravno, molitve u vidu SMS poruka koje koštaju više nego paklica cigareta ili, još bolje poređenje, više od litre mleka koje bi popilo Vaše dete koje u sobi plače dok Vi slušate novi ultra mega hit naše predivne Goge. Ona od alkohola ne oseća noge i ne seća se gde živi, jer joj dragi ne poklanja pažnju kako ona očekuje, pa sada peva o tome u vidu stiha „skini mi prljave gaćice, ali zapamti – ja sam poštena“. Ove reči slušaju mlade mamice, „ali to što sam laka ne znači da nisam pametna.“ Mega hit zaista, ja se njoj divim!!! No nebitno, to je neka naša hijerarhija. Ukoliko tražite kralja – nema ga. On je davno umro. Njegovo ime bi bilo Galileo Galilej. Ne zaista, samo tako nazivam sve ljude koji imaju malo mozga da ne slušaju glupe matrice koje oni vrte. Svi veliki su postali veliki tek posle smrti, pa će valjda jednom i oni.
Imamo mi i treću vrstu ljudi ovde – one koji mogu sve da promene, ali im fali motivacija. Izgovor? Pa, to je hit, baš ima lepu melodiju, itd. Zapitajte se jednom : kad sto puta čujete nečije mišljenje, hoćete li početi da mislite kao on? Ja neću, imam svoje! Ali, očigledno je da spadam u manji procenat istih. O moralu će nam držati predavanje oni koji imaju morala koliko i ameba mozga. Rečima jednog čoveka kojeg ja svrstavam u „Galileo“ kategoriju : „Ovaj rock and roll je uzeo sve! Dao jedva nešto malo da se pomene. ali pre bih svirao i dalje makar ni za kakve pare nego sada da odustanem!“ Tako ću i ja. Vičem sve dok me ne budu čuli oni kojima su reči namenjene.
Zaključak?
Lakše je prodati glupost narodu nego ga naučiti da radi pametnu stvar. Mi smo žrtve svoje egzistencije. Umiremo, jer ovde živimo…Ali, zapamtite – nismo mi krivi što delimo isti vazduh sa gore navedenima. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu…umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu.“

Tekst napisao Jevtić Željko
Tekst čitala Ivana Petković

Život je postao jeftina roba

Nasilje je izgleda postalo model rešavanja raznih konflikata u našem društvu. Sve je više onih koji bivaju prebijeni, izbodeni ili čak i upucani zbog jednog pogrešnog pogleda, svađe oko parkinga,a vrlo često i bez ikakvog povoda. Crne hronike dnevnih novina sve su crnje,a statistike su poražavajuće.Pomahnitalo izleću besni vozači,ljubomorni muževi i “opasni” momci urlajući, psujući majku i preteći. Nasrću na nezaštićene, a zbunjeni ljudi uplašeno izmiču pred naletom besa. Bez prevelikog potresanja, sve to posmatraju ljudi koji su sasvim slučajno zalutali baš tu i baš tada. I ništa. Ni trunke saosećanja niti bilo kakva želja da se slabijem pomogne! Jer ovakve scene nasilja i agresije deo su naše stvarnosti o kojoj se (na žalost) malo (ili nimalo) priča. Zbog jednog pogrešnog pogleda, svađe oko parkinga ili opomene nekome da Vas gazi u autobusu, u Srbiji danas možete biti vređani, prebijeni, izbodeni nožem ili čak i upucani. Sve je to već viđeno, ali u tzv. Američkim western filmovima u kojima su obično kauboji na ovakav način kinjili indijance. Danas se taj isti scenario daje uživo, tu pred našim nosevima,a mi i dalje verujemo da smo iz “nekog drugog filma”.

Statistike kažu da je broj prijavljenih slučajeva nasilja povećan tri puta.

Statistike kažu da je broj prijavljenih slučajeva nasilja povećan tri puta.

Košmarna vremena kroz koja su stasale današnje generacije izazvala su u ljudima demonsku i tamnu stranu ličnosti. Srušen je stari sistem vrednosti, a novi nije uspostavljen. Našli smo se u vakuumu, a to je najgore. Mi smo školski primer anomičnog društva u kojem vladaju anarhija,haos, nasilje i bezakonje. U osnovi nasilja je glupost koja proizilazi iz mržnje, a svo troje čine začarani trio koji vodi potpunoj autodestrukciji. Svi znamo za barem jedan slučaj da je neko nekoga udario. Neki su čak i na sopstvenoj koži osetili zlostavljanje. Snimak na kojem učenik deli šamare profesorki hemije samo je jedna kap u moru. Primer nasilja je i lečenje narkomanije metodom batinanja lopatom ali i za njega ćete od većine čuti da je ova metoda – opravdana. Zašto smo toliko agresivni? Činjenica je da je Srbija postala nasilno, nehumano i netolerantno društvo u kojem svaki pojedinac može svakog momenta da eksplodira. Ekonomska kriza, ratovi, inflacija, siromaštvo, besparica, sve ono što nam se događalo i što nam se događa, dovode do modela frustriranog čoveka kod koga se agresija naliva kao čaša i kada dođe do vrha – eksplodira.
Da zlo bude veće, nasilje se kod nas vrlo često „kontroliše“ pomoću alkohola, cigareta i opijata. Neko nađe „ventil“ u sportu, neko u učenju, ali oni čiji problem prevaziđe sve izduvne kanale negde moraju da ispolje svoj bes. Živimo u surovom svetu, nema posla, nema novca, nema sigurnosti ni u kojem smislu. Ljudi su nesigurni,uplašeni i frustrirani. Na licima im se zabrinutost,a neretko se sreću i oni koji pričaju sami sa sobom. Srbija je puna tempiranih bombi ! Čovek mora da vodi računa o svom mentalnom zdravlju, ali kod nas je psihijatar ili psiholog još uvek samo – tabu tema ! Prilično smo netolerantni prema sebi. Kada pred nama stoji problem, većina naših ljudi ga rešavamo tako što ode uveče u kafanu,napije se, a onda dođe kući i isprebija ženu !
Svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje!

Svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje!

Srbija je vrlo nehumano društvo i prema osobama sa nekom vrstom hendikepa,homoseksualcima, ženama i deci. Mržnja se sreće na svakom koraku. Prisutna je socijalna satanizaciju svega onoga što se iole razlikuje od nas i naših shvatanja, mrzimo svakog ko nije iz naše nacije ili političke partije.U svakome vidimo potecijalnu opasnost i nekoga koga „treba srediti“. Nismo više sigurni ni u kući, a ni ispred kuće. Ne treba da se zanosimo da su stvari u redu, da sanjamo o nekom ulasku u Evropsku Uniju, da se zanosimo praznim pričama o novim, boljim vremenima, jer činjenice govore upravo suprotno – mi nemamo sigurnost, ni materijalnu, ni emotivnu, a vlika većina građana u današnjoj Srbiji ponižena je i prestrašena. A nema goreg rušilačkog razloga za život od straha. Mi ćemo se plašiti i kada nema osnovanog razloga za to, jer su nasilnici postali gospodari naših života. Junaci naših vremena upravo su protagonisti gluposti, mržnje i nasilja. Upravo zbog toga, nasilje je postalo model rešavanja raznih konflikata u društvu.
65% učenika u Srbiji barem jednom je bilo žrtva nasilja svojih vršnjaka

65% učenika u Srbiji barem jednom je bilo žrtva nasilja svojih vršnjaka

Tranzicija,rat, pad standarda, porast nezaposlenosti, strah od gubitka posla i stanje opšte socijalne nesigurnosti generisali su brojne traume naših ljudi. U ovakvom okruženju ljudi su izgubili osnovne komunikacijske sposobnosti. Vrlo često, problem je nemoguće rešiti rečima,pa naš čovek lako pribegava nasilnom rešavanju konflikta. Nasilje je tako postalo deo našeg životnog stila u kome je poražena najosnovnija međuljudska komunikacija, a život je postao jeftina roba.Ili kako to kaže moj stari prijatelj – „vrediš jednako onoliko koliko košta jedan metak duge devetke!“

Generacija X

Naše mame kuvale su sa Vegetom. Za tate je mesni narezak “Gavrilović” bio zakon. Deca nisu razumela zašto deda obožava “ljuti ajvar od Jadranke”, ali znali smo zašto baka rado jede “Kraš bonbone”.
Odrasli su pušili Dravu, a omladina je žvakala Bazooke Šumi.
Rodili smo se i preživeli iako naše majke nikad nisu (ili retko su) bile na ultrazvuku… iako su radile do zadnjega dana trudnoće, a lečile se ASPIRIN-om.
Preživeli smo iako su naši očevi služili domovini u JNA…i iako se za telesne i duševne bolesti upotrebljavao univerzalni lek – domaća šljivovica.
Nismo pili filtriranu vodu, a ostali smo zdravi. U sedmoj godini smo ponekad piškili u krevet, jer nismo imali Pampers. Za razliku među polovima nismo učili na forumima, nego iz revija za mlade. Igrali smo se doktora i sve nam je bilo jasno. Maštali šta ćemo biti kad odrastemo.
Hit leta bila je Cockta sa puno šećera i Ledo-sladoled u čašici, pa opet nismo bili predebeli.
Postali smo pioniri!
Družili smo se. U igri se ponekad isekli na staklu, slomili zub, pocepali pantalone, padali sa komšijine ograde i dobijali modrice.
U trećem razredu smo poljubili simpatiju iz razreda, učitelju stavljali grudve snega u šešir i od njega dobili ćušku.
Naši roditelji nisu radi nas unajmljivali advokate i nisu ulagali tužbe na sudu. Nisu se ni svađali sa nastavnicima, već su nas vukli za uši! I mi smo sami naučili rešavati svoje probleme. Prve simpatije
Nismo imali Playstation, nikakve video igrice… nismo imali 99 kanala na TV-u, već samo dva i taj drugi jedino uveče. Nismo imali DVD-playere, mobilne, kompjutere, chat room-ove…
Imali smo stripove, igrali smo se kauboja i indijanaca, penjali se po drveću, padali na zemlju, izgubili se na celi dan u obližnjoj šumi, družili se međusobno … i preživeli smo!
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez sigurnosnog pojasa, na prednje sedište do tate … na motorima, po troje bez kacige. Policija je imala nova luksuzna vozila, a mi smo gledali za njima sa osmehom na licu.
Odrastali smo, slušali Indexe, Bijelo dugme, the Beatles, Blondy… Furali smo se na hippy stil, na punk, rock…Međutim, pred školama nikome nismo prodavali drogu!
Bili smo na radnim akcijama. Svoje mišljenje izražavali protestima. Sa veseljem očekivali 25.maj, praznik Titove omladine i pratili put štafete mladosti. Pevali uz gitaru. Smejali se.
Neki su govorili da nas nosi pogrešan tok, jer smo slušali ploče i svirali rok. Odgovarali smo im: “Računajte na nas”.
Imali smo slobodu, tražili smo pravdu. Učili smo se dužnostima, naučili smo živeti u skladu sa pravima i obavezama!
Postali smo ljudi!
Naše generacije dale su najviše uspešnih sportista, izumitelja i naučnika do danas. Odrastali smo kao prava deca po zakonima prirode, onako kako smo mislili da je najbolje. Sve dok nisu počeli sudovi, vlade, država i njene institucije određivati kako treba živeti. I sve dok nisu raznorazne Nevladine organizacije počele da propovedaju nekakvo “pravo” pri tom uništavajući sve ono što smo mi imali.
Danas, nema više ničega, ali … ima nas koji se sećamo.