Reč dve o sreći…

Reč dve o sreći ili priča za „laku noć“ mom anđelu…kad je bila mala.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Spletkarenje sa sopstvenom dušom

– Nekada davno živela je jedna tužna devojka….
– A zašto je bila tužna?
– Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog svog na svetu…
– Ni mamu nije imala?
– Nije imala nikog. Sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
– A zašto sinjeg, mama, kad je more plavo?
– Dobro, plavog mora…kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu. Lepše od bilo kog dragulja.
– A ona?
– Silno se obradovala, ali je pomislila da možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugi.
– I onda?
– Išla je tako dugo. Spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini i da je pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad. Ali nije mogla da ga nađe.
Mojoj curici već podrhtava brada.
– A sutra kad je bio dan,mama? Je li ga našla?
– Nije, srećo. More ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju, jer bajka treba srećno da se završi, zar ne?)
– A zašto ga je more odnelo, mama?
– Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela je više. Ali, tu nije kraj bajke. More još čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila. Devojku koja će znati da ga čuva.
– Meni je ipak žao one devojke što ga je izgubila, mama. – kaže nežan i pospani glasić.
– I meni je. – pomislih ja setno.
– Šta je dalje bilo sa njom, mamice?
– Ne znam, ali nije ni važno. Samo ti lepo spavaj i lepo sanjaj, anđele moj.
Usnule okice tonu u sam, a ja razmišljam o bajci i srećnom kraju. I duboko u sebi znam šta bilo sa tom devojkom. Ostala je na obali sinjeg mora. I još moli more da joj vrati njen izgubljeni dragi kamen.

Nole reklamirao gaće na modnoj reviji u Torontu

E, svaki put kad otvorim strane dnevnih novina u Srbiji, iznova se razočaram neznanjem onih čija je profesionalna obaveza da nas adekvatno informišu! Bar tako nalaže novinarka etika. Međutim, teorija je jedno, a praksa (čini mi se) nešto sasvim drugo.
Jednom sam već negde pisala (ne sećam se više gde) o tome kako se engleski jezik mora znati ukoliko se vest preuzima od drugih. Geografija je manje bitna, ali…jezik se mora znati ukoliko onaj koji piše želi „ekskluzivu“!
A današnja ekskluziva PRESS-a je i više nego smešna nama običnim smrtnicima koji, uz put, poznaju engleski jezik ali i geografiju Kanade. Bombastičan naslov kaže : „Nole reklamirao gaće„! Ispod toga stoji informacija kako je naš najbolji teniser bio „glavna zvezda modne revije u Torontu“. A da bi sve to impresioniralo čitaoce, postavljen je video u kome Nole zaista reklamira gaće, ali na sportskoj reviji u Montrealu?!? I mi ne bi bili mi, ako ne bi potrčali da damo svoj komentar. A komenara je različitih, jer kod nas svi znaju – sve. Osim geografije i engleskog jezika, naravno.

A geografija kaže da Toronto i Montreal nisu isto! Razlika između njih nije samo u onih 1000 km, već i u tome što je Toronto u provinciji Ontario, a Montreal u provinciji Kvebek. Razlika je i u tome što je Ontario grad u engleskom delu Kanade, a Montreal – grad u francuskom delu Kanade. Ima ih još mnogo, ali nije poenta ovog posta u tome. Poenta je da je ova revija bila u Montrealu pod nazivom „Roger Cup Players Evening„. I poenta je da nije samo naš Đoković „reklamirao gaće na modnoj reviji u Torontu„. Mnogi vrhunski sportisti su to isto veče reklamirali aktuelne sportske modele za sezonu 2010. Uostalom, engleski jezik kaže da je „Roger Cup Players Evening“ prestižna sportska revija u kojoj učešće mogu da dobiju samo oni – najbolji. Nama, međutim, to ne znači ništa. Kod nas izgleda nije bitno znanje, a ni činjenice. Najvažnije je to da se „naš“ Novak slobodno šeta po pisti u gaćama! A engleski jezik i geografija nemaju ništa sa tim. Da ovo neznanje nije toliko veliko, još bih se mogla i slatko nasmejati na „ekskluzivu“ jedne od najvećih dnevnih novina u Srbiji.
Ovako, ostaje samo čuđenje.

Neki novi klinci

Vreme rolera, skejtova, trotineta, bicikla, motora i kolektivnih sportova polako i sigurno prolazi. Dolazi era nekih novih klinaca koji svoje zadovoljstvo pronalaze u nekom ekstremizmu teško shvatljivom običnom ljudskom umu. Čak i oni koji misle da „znaju nešto“, uglavnom se skljanjaju sa strane pred egzibicionizmom projekta nazvanog „Megawoosh„.
Na čelu sa Brunom Kamerleom, grupa nemačkih studenata je nedavno sagradila vodeni tobogan sa skokom od neverovatnih 35,2 metra, odskočnu rampu i nekoliko metara dalje – mali bazen u koji se uskače sa skijama! O ozbiljnosti projekta Megawoosh najbolje govori njegova internet prezentacija. Nedavno je održan i prvi probni test koji pokazuje šta se sve može uraditi sa ove tri, na prvi pogled, besmislene stvari. Malo matematike, malo fizike i mnogo mašte pomešani sa velikom željom neverovatno hrabrog test pilota i – uspelo im je! Luda vožnja sa neverovatno preciznim ishodom. Adrenalin raste, a zadovoljstvo je neprevaziđeno u ovoj najluđoj vožnji ikada…koju nikako ne smete pokušati da ponovite!


Nama običnim smrtnicima ostaje samo pitanje – kako je ovo uopšte moguće? Kao i činjenica da dolazi vreme nekih novih klinaca koji svoje zadovoljstvo pronalaze u nezamislivom ekstremizmu od koga se meni bukvalno diže kosa na glavi!

Srbija je zemlja šampiona!

Ovih dana našoj radosti nema kraja. Vaterpolo, plivanje, košarka…i u svakoj od disciplina peva se srpska himna i vijori se srpska trobojka daleko iznad ostalih. Ponos, sreća i po neka suza radosnica spunili su ovih dana srce svakog od nas. A pričali su – Srbi smo, individualci, divlji i neposlušni u timskom radu, uvek na „svoju ruku“… Marsovci! Danas mi je izuzetno drago što su pogrešili.
Na tek završenom Svetskom prvenstvu u Rimu “marsovci” iz Srbije ostvarili su sjajan uspeh i time dokazali (i pokazali!) celom svetu kako se srcem igra za zemlju „individualaca, divljih i neposlušnih“. Bilans je četiri medalje – tri zlatne i jedna srebrnu!
Vaterpolisti Srbije, posle produžetatka i dve serije peteraca, savladali su reprezentaciju Španije u finalu Svetskog prvenstva u Rimu. Utakmica je u regularnom delu igre završena nerešeno 6:6, a nakon odigrana dva produžetka rezultat je ponovo bio izjednačen, 7:7. Iz dve serije peteraca, podmlađeni plavi delfini stigli su do konačnog rezultata 14:13 i istorijskog zlata za Srbiju – prvog za naš vaterpolo od kada na takmičenjima nastupamo kao samostalna država. Po mnogima, bila je to utakmica za – infarkt! Mnogo neizvesnosti i rezultatskih preokreta, sjajnih poteza i neshvatljivih grešaka. Na kraju, sve svelo na lutriju u kojoj je pobedio mirniji, hrabriji i iznad svega bolji tim – onaj o kome će se tek pričati.

Zlatnu medalju u italijanskoj prestonici osvojio je i naš najuspešniji plivač Milorad Čavić, posle trke na 50 metara delfin stilom. Mnogi kažu da je ova pobeda našeg plivača bila neočekivana. Kao najuzbudljivija trka na Svetskom prvenstvu u Rimu proglašena je trka našeg Čavića i „njihovog“ Felpsa na 100 metara leptir ili delfin stilom. Našem Čaviću gotovo svi svetski mediji poklonili su ogromnu pažnju. Objavljivane su njegove izjave o trci na Olimpijskim igrama u Pekingu,a njegovo nezadovoljstvo zbog neprestalnog zanovetanja Felpsa u vezi novih kostima osvanulo je na naslovnim stranicama mnogih sportskih magazina. Sa strahopoštovanjem je propraćen njegov svetski rekord u polufinalu. Ipak, Milorad Čavić nije uspeo da pobedi Majkla Felpsa u finalu trke na 100 metara delfin, ali je rezultatom 49,95 osvojio drugo mesto i probio magičnu granicu od 50 sekundi u ovoj disciplini. Postavio je novi srpski i evropski rekord i ušao u anale svetskog plivanja. Malo li je?!?

„Bila je to najveća trka u istoriji plivanja izvan olimpijskih igara.“ – izjavio je novinar američkog NBC-a koji je pratio Svetsko prvenstvo u Rimu. Upravo ove reči dokazuju da biti drugi u najvećoj neolimpijskoj trci u istoriji, mnogo je bolje nego biti prvi u trci koja nema taj epitet. Milorad Čavić pokazao je celom svetu da je jedini i najopasniji rival Felpsu! Ni u jednoj drugoj plivačkoj disciplini, uključujući i jedinu trku koju je Felps izgubio u poslednjih pet godina, on nema takvog protivnika kakav je naš Čavić. Da je kojim slučajem naš Čavić i pobedio, sigurno je da se o ovoj trci ne bi previše pisalo. Amerikanci ne vole poraze i imaju potrebu da ih brzo zaborave. Ovako, moraće da govore o Čaviću sa velikim poštovanjem kakvo zaslužuje najveći i jedini rival Majkla Felpsa. Činjenica da ga je samo 13 stotinki delilo od najsjajnijeg odličja i novog svetskog rekorda, bez ikakve sumnje, stavlja našeg Čavića rame uz rame sa najvećim svetskim plivačem svih vremena.
Jedno od najvećih iznenađenja na Svetskom prvenstvu u Rimu priredila je i 22-godišnja plivačica Nađa Higl. Potpuni autsajder među velikim imenima svetskog plivanja, ova mlada pančevka osvojila je srca mnogih svojom veličanstvenom pobedom u trci na 200 metara prsno. Veličina koja se vozi autobusima gradskog prevoza na treninge, veličina koja sluša „stručne“ savete svog brata, veličina za koju je suma od par hiljada evra bila velika kao kuća, veličina koja živi život nas običnih smrtnika. Pravi ponos Srbije! Osvajanjem zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Rimu, Nađa Higl ostvarila je svoju najveću želju – da pliva sa delfinima. Nova ljubimica nacije je rođena, ona o kojoj će svet tek pričati.

I taman kad smo se navikli na to da se naša zastava vijori daleko iznad ostalih, još jedna zlatna vest stigla je u Srbiju! Juniorska košarkaška reprezentacija Srbije osvojila je zlatnu medalju na prvenstvu Evrope za igrače do 18 godina pošto je u finalu kontinentalnog šampionata pobedila selekciju domaćina takmičenja Francusku. Kažu da je Srbija titulu prvaka Evrope osvojila zasluženo pošto je dominirala tokom čitavog meča. Srpski genom ponovo je pokazao svoje i „Bože pravde“ se još jednom zaorilo Evropom! Ovi zlatni momci ukazali su nam na svetlu budućnost srpske košarke!

Nedavno sam negde pročitala da su italijani napravili bilans svih ekipa koje se takmiče na svetskom prvenstvu u Rimu. Kažu da su uzeli u obzir veličinu svake zemlje i broj stanovnika. Statistika je pokazala da su Srbi najbolja sportska nacija na svetu! Tri zlatne i jedna srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Rimu upravo dokazuju da smo sa pravom svrstani u sportsku velesilu u svetu. To priznanje nam je odao i zvanični sajt Svetskog prvenstva u Rimu svojim člankom „The World Championships speak Serbian„.
Bilo kako bilo, srpski „marsovci“, divlji i neposlušni u timskom radu i ovaj put igrali na „svoju ruku“ i zasluženo podigli zastavu Srbije visoko iznad drugih. Danas, sa ponosom možemo reći svakome – Srbija je zemlja šampiona!

Najduže pomračenje Sunca u 21.veku

Stotine milona stanovnika velikog dela Azije danas su imali priliku da posmatraju najduže pomračenje Sunca u ovom veku. Potpuno pomračenje počelo je rano jutros na zapadu Indije i bilo vidljivo u pojasu širokom oko 250 kilometara koji se kretao preko Indije, Bangladeša, Nepala, Butana, Mjanmara i Kine, u najdužem trajanju od 6 minuta i 39 sekundi nad Pacifikom, prenela je američka svemirskea agencija NASA.
Tačno u 6h i 23 minuta po lokalnom vremenu (1h58 minuta po srednjeevropskom vremenu), nakon svitanja, noć je ponovo pala na indijsku državu Gudžarat u zapadnom delu zemlje i potom se pojasom dugim 15.000 kilometara i širokom 250 kilometara širila sve do južnih japanskih ostrva Rjukju.
U jednoj slabo naseljenoj zoni na Pacifiku, Mesec je potpuno zaklonio Sunce čitavih 6 minuta i 39 sekundi, što je svojevrstan rekord koji (kažu) neće biti oboren sve do 2132. godine.
Brojne agencije u Aziji iskoristile su ovu pojavu zarad ličnog profita, pa je tako bilo moguće posmatrati totalno pomračenje Sunca i iz aviona na visini od 12.500 metara! U Indiji je, kažu, okupilo oko 1,5 miliona hinduističkih hodočasnika da bi se tokom pomračenja kupali u vodama lokalne reke u cilju „oslobađanja duše“. Sa druge strane, u Kini su naprasno oživeli stari mitovi i priče o pomračenju Sunca prema kojima se ono predstavlja kao najava srećnih, ali i loših događaja.


Prateći pomračenje Sunca preko Interneta, nisam mogla, a da se ne setim davnog avgusta 1999.godine i Srbije. Tadašnja Ministarka zdravlja Leposava Milićević (ako je se ko uopšte još i seća!) izdala je zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja koje je trebalo sve nas da nauči kako da se ponašamo pri pomračenju Sunca. To je tada zvučalo i više nego smešno,ali…Jasno je bilo poručeno da se ostane u kućama, da se spuste sve roletne, da se ne gleda napolje, jer ljudi mogu da osete uznemirenje, pritisak ili lupanje srca. Nakon toga, na nekoj televiziji (ne sećam se više kojoj) gostovali su mladi diplomirani astronom i neki matori lokalni travar ili šta već. I dok je školovani astronom pokušavao da objasni kako je pomračenje Sunca sasvim normalna i prirodna pojava, matori samouki čiča ga je svo vreme prekidao u sred rečenice rečima : „Ne znaš ti…“, prodajući pri tom svoju “proročku” pamet naivcima pored malih ekrana. Sećam se da sam nakon te „edukativne“ emisije rešila da ni po koju cenu ne propustim ovu „ne znaš ti“ pojavu!
U to vreme, dežurala sam na tek otvorenom prijemno-trijažnom bloku u Boru. Skuvali smo kafu i izašli ispred bolnice kako bi videli šta se dešava napolju. Pogled na ulicu delovao je jezivo pusto! Nigde nikoga! Nije se čula ni jedna ptica, ni jedan šum! Samo neki čudan vetar i blago zahladjenje. Ulica sablasno tiha kao da će smak sveta! Gledali smo pomracenje Sunca te 1999.godine kroz rendgenski snimak i slatko se smejali neznanju onih koji bi morali da znaju. Kasnije sam shvatila da se i čitav svet smejao tadašnjoj Srbiji kada je na televiziji, u “No Comment”, video pustu i praznu Srbiju dok su ljudi širom planete trčali na svoje trgove da posmatraju ovu divnu prirodnu pojavu.
Naučnici danas kažu da će naredno totalno pomračenje Sunca biti vidljivo iz Srbije tek negde blizu sredine narednog veka. Dakle, ko je propustio 11. avgust 1999.godine, sada može samo da se kaje. Ima i zbog čega.

Leteći kauboji iz Kvebeka

Les Cowboys Fringants” ili Leteći kauboji su vrlo popularan muzički bend iz Kvebeka koji mnogi smatraju kultnim fenomenom moderne country muzike.
Teme koje su zastupljene u njihovoj muzici uglavnom su vezane za prirodu koja nestaje zbog profita nekih “moćnih” ljudi. Leteći kauboji takođe pevaju o krizi koja razbija kult današnje porodice. Anksioznost današnjeg čoveka, loše navike uživanja u udobnosti, cinične odluke vlade kao i politička apatija su još neke od dominantnih tema u njihovoj muzici. Iako su mnogi od ovih problema čovečanstva vrlo ozbiljni i prete da unište civilizaciju, Leteći kauboji ove aktuelne probleme modernog sveta obrađuju sa humorističke strane na vrlo ironičan način želeći, pri tom, da ljudima prenesu jasnu poruku koja se krije u današnjem nadrealizmu : sudbina čovečanstva je da bude uništena upravo od – čoveka!
Absurd i besmisao današnjeg čoveka, kao i kič u kome mnogi uživaju upravo su motiv Letećih kauboja iz Kvebeka da ismevaju nadrealizam u svojim pesmama. Svoj revolt protiv modernog čoveka ovaj bend izražava na vrlo jedinstven način – putem svog stila oblačenja. U zavisnosti od teme o kojoj pevaju, na njima se može videti kreativna umetnost kiča, nadrealizma, absurda, ali i normalan stil oblačenja u skladu sa svetskim trendovima i sa upečatljivim logom grupe. Tekstove i kompoziciju pesama pišu svi članovi grupe, a svaka od njih krije u sebi političku poruku pojedincu.
Pesma “Plus rien“ izuzetno je popularna na teritoriji celog Kvebeka kao i u Francuskoj. Vrlo brzo nakon objavljivanja, postala je svojevrsni zaštitni znak Letećih kauboja. U ovoj pesmi, kauboji pevaju o uništavanju planete od strane čoveka putem zagađenja vode i vazduha, eksploatacije zemlje i masivnim uništavanjem ljudi, a sve sa ciljem da bogati postanu još bogatiji. U Kvebeku se ova pesma smatra svojevrsnim proročanstvom koje jasno prikazuje tešku i neizvesnu sudbinu zemlje. Večita želja za novcem pretvorila je čoveka u bezdušno biće, indiferentno i neosetljivo za realne probleme današnjice. Manipilacija ljudima od strane veoma bogatih i moćnih ljudi, kako kažu Leteći kauboji u svojoj pesmi, sasvim sigurno vodi čitavu planetu u katastrofu! U originalu, popularna numera “Plus rien” odpevana je na francuskom jeziku, a nedavno se pojavio i engleski prevod za pesmu.
Leteći kauboji se trenutno nalaze na turneji po Francuskoj.

« Les Cowboys Fringants – Plus rien » (engleska verzija)

„There are but moments left to my life
No more than a few hours as I sense myself weaken
My brother died yesterday in the middle of the desert
I am now the last man of the Earth

They told me once, when I was a child
What had been the air of the world long long ago
When lived the parents of my great grand-parents
And winter snow still fell

In those times we lived the cycles of the seasons
And the end of the summers brought the harvest
A water pure and clear ran gurgled in the streams
Where came slake thirst deer and moose

But I never saw but a desolate planet
Lunar landscapes and suffocating heat
And all my friends die of thirst or hunger
Like flies falling ’til there was but nothing…
Nothing…
Nothing…

There are but moments left to my life
No more than a few hours as I sense myself weaken
My brother died yesterday in the middle of the desert
I am now the last man of the Earth

It all started many years before
When my ancestors were clouded
By pieces of paper they called money
Which made some men very rich and powerful

And these new gods backed from nothing
Were ready to do all to arrive at their ends
To enrich themselves further they razes the earth
Polluted the air and tarred the rivers

But at the end of a century some people lifted themselves up
And warned them that this all must be stopped
But they did not understand this wise prophecy
These men did not talk but in terms of profit

Its years later that they saw the nonsense
In the panic they declared a state of emergency
When all the oceans swallowed the islands
And the floods struck the big cities

And then for a full decade
It was the hurricanes and then the fires
The earthquakes and the great droughts
Everywhere on the faces was read distress

The people had to fight against the pandemics
Decimated by the millions by atrocious sicknesses
And then the rest died of thirst or hunger
Like flies falling ’til there was but nothing…
Nothing…
Nothing…

My brother died yesterday in the middle of the desert
I am now the last man of the Earth
Really the intelligence we were given
Was but a beautiful poisoned gift

For there are but moments left to my life
No more than a few hours as I sense myself weaken
I can no longer walk I have trouble breathing
Goodbye humanity…
Goodbye humanity…“

Svetski marš mira za svet bez ratova

1995.godine Rafael de la Rubia, osnivač i tvorac humanističkog pokreta World Without Wars (Svet bez ratova), prvi put je predstavio svoju zamisao na Univerzitetu Santijago u Čileu. “Svet bez ratova” je projekat na globalnom nivou koji ima za cilj da probudi savest ljudi kako bi naterao pojedince i društvo da se odreknu stvaranja opasnih situacija u svetu koje čovečanstvo sve više vode u neizbežni nuklearni rat koji bi sasvim sigurno doveo do najveće katastrofe u ljudskoj istoriji – kraja civilizacije.

Eliminisanje ratova i nasilja u svetu značilo bi napuštanje ljudske praistorije i ogroman korak napred u evoluciji naše vrste. Zamislite kakav bi bio život na planeti ako samo 30% budžeta za masovno naoružavanje upotrebio za unapređenje života ljudi umesto za uništavanje svega pred sobom? Stručnjaci kažu da je glad u svetu moguće zaustaviti sa svega 10% tog budžeta!
Da bi se postiglo uništavanje nuklearnog naoružanja, progresivno i proporcionalno smanjenje ostalog naoružanja, kao i potpisivanje sporazuma o trajnom miru između nacija, zvanične državne vlade morale bi se odreći upotrebe ratova kao sredstva za rešavanje sukoba. Projekat „Svet bez ratova” upravo to ima za cilj. A to se može ostvariti jedino globalnim ujedinjenjem svih sila pacifizma i aktivnim učešćem ljudi širom sveta koji su protiv nasilja.

Svetski marš mira

Svetski marš mira

Upravo zbog svega toga, aktivisti međunarodne organizacije „Svet bez ratova” iz preko 50 država u svetu, koji 15 godina neumorno rade na širenju pacifizma i nenasilja među ljudima, rešili su da pokrenu veliki svetski marš mira, do sada neviđen u humanoj istoriji.
Svetski marš mira će početi 2. oktobra 2009. na Novom Zelandu, na godišnjicu Gandijevog rođenja (odbrojavanje je već počelo!). Ujedno, to je i dan koji je proglašen za „Internacionalni dan NEnasilja“ od strane Ujedinjenih Nacija. Marš će trajati tri duga meseca. Stotine hiljada ljudi iz svih krajeva sveta proći će kroz sve klimatske zone i godišnja doba, od vrelih leta u tropskim oblastima i Sahari, do hladnih zima Sibira. Američka i azijska deonica marša biće najduže, svaka u trajanju od skoro mesec dana. Stalna postavka od skoro sto hiljada ljudi različitih nacionalnosti završitiće ovaj Marš mira 2. januara 2010. u Andima.
Zbog neprestalne agonije i neophodnosti da se sačuva ljudski život ovakav kakav jeste, milioni ljudskih bića pozivaće čovečanstvo za konačni prekid globalnih ratova i nasilja na planeti. Ideja je da se ovaj veliki globalni marš mira učini dostupan svakom poledincu na planeti. Upravo zbog toga, on je otvoren je za svakoga – pojedinca, organizaciju, kolektiv, grupu, političku partiju, firmu, koja deli iste ciljeve i osećanja.
Projekat „Svet bez ratova” je poziv svim ljudima da slobodno učestvuju i doprinesu svojom kreativnošću na širem planu različitih aktivnosti u širenju globalnog mira. Mogućnosti učesća su brojne i različite, uključujući i virtuelno učešće u Maršu mira preko Interneta za one koji su na neki način sprečeni da budu prisutni.
Globalna mapa svetskog marša mira obuhvata 6 svetskih kontinenta. Za 90 dana stotinu hiljada ljudi preći će 160 000 kilometara na zemlji, na vodi i u vazduhu. Ujedinjeni pacifisti proći će kroz Austriju, Belgiju, Češku republiku, Italiju, Hrvatsku, Bosnu I Hercegovinu, Makedoniju i – SRBIJU! Očekuje se da će učešće u ovom do sad neviđenom projektu imati preko million ljudi širom sveta i preko 10 miliona ljudi u virtuelnom maršu preko Interneta.
Ovo je marš ljudi za čovečanstvo u nadi da će glas razuma i poruke mira dopreti do civilizacije u kojoj živimo.
Činjenica je da nam pretnja u vidu nuklearnog naoružanja svima lebdi nad glavama.Takođe,činjenica je i to da pojedinci sve više posežu za oružjem, a sve manje komuniciraju i slušaju ono što im druga strana želi reći. Na planeti Zemlji danas živi preko 7 milijardi ljudi, od kojih je gotovo ¼ gladno! Sa druge strane, ogroman novac se koristi za sredstva koja ubijaju život i seju strah. Neki čak i tvrde da je 95% populacije direktno pod uticajem 5% moćnika u čijim je rukama globalni profit. I upravo ta šačica ljudi koji su se izdigli iznad svakog razuma uništava živote ogromnoj većini. I, iako se većina ljudske rase protivi trci u naoružavanju, mi ne šaljemo jedinstveni signal svojim dželatima.Umesto toga, puštamo da ova moćna mašina manipuliše sa nama.
Upravo zbog toga, projekat „Svet bez ratova“ mogla bi biti predstava koja otvara naš put u bolju budućnost i teži da postane stvarnost u svakom delu naše planete.
Naša budućnost i budućnost naše dece, ipak, zavisi od svih nas.