Oktobar u kome smo izgubili sve


Pre tačno devet godina, gledala sam na ekranu kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre ode sa vlasti. Službeno sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon gutajući suzavce režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. I baš kao i milioni Srba u to vreme, verovala da je to konačni kraj mračnog doba koje se nadvilo nad moju zemlju. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i pitam se : gde smo to pogrešili?!? Šta je to što smo trebali, a nismo učinili ili što nismo smeli, a dozvolili smo da se desi?!?

5. oktobar 2000.godina

5. oktobar 2000.godina

Danas, tačno devet godina nakon istorijskog samoubistva Srbije, gledam one koji su nam tada “otvarali oči” kako govore da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika. Kažu da smo mi, građani, od njih mnogo očekivali. A obećavali su sve ono što je gladan i izmučen narod želeo da čuje. I ispunili su samo ono što se lično ticalo njih! Umesto reformi društva u oblasti zdravstva, prosvete, ekologije, penzionog sistema, pravosuđa i ekonomije, dobili smo zamajavanje uvijeno u formu borbe protiv korupcije, smanjenja administracije, huligane na ulicama naših gradova i priče o Evropskoj uniji koja nema alternativu. Dobili smo nasilje kao obrazac ponašanja u društvu. Dobili smo fudbalsku, privrednu i železničku mafiju u Beogradu, Šapcu i Novom Sadu. Dobili smo dužničke bombe od kojih ginu nevini ljudi. Dobili smo svakodnevna ubistva na ulicama naših gradova. Dobili smo krvnike i žrtve.
Danas, devet godina nakon nesvesnog samoubistva Srbije, užasavam se pri pomisli na to kakvi sve produkti revolucije šetaju ulicama naših gradova! Serijski silovatelj koji namerno svojim žrtvama prenosi smrtonosni virus side. Pomahnitali čovek koji sekirom pokušava da ubije sekretara mesne zajednice. Obična žena koja sebi puca u stomak, jer su majka i sestra zaboravile da joj čestitaju rođendan. Policajac koji radniku polomi lobanju zbog bezazlene svađe oko parkinga. Bombaški napad na ružičastu televiziju. Ostavljeni čovek koji svoju bivšu devojku hladnokrvno ubija pred njenim maloletnim sinom. Lopove koji iskaču iz zgrade policije. Pljačkaše pošte koji skuterom beže od zakona. Kriminalne grupe koje otimaju ljude u sred bela dana i bahato uzimaju sve što im se nađe pod ruku. Ubistva dece koja prolaze nekažnjeno. I kao epilog svega – žrtvu koja prepoznaje svog krvnika u autobusu, šest godina nakon počinjenog zločina! Savršena laž dobro upakovana u srce revolucije! A reforme?!? Ostale su da lutaju u dimu petooktobarske revolucije, zaboravljene od onih koji su se grčevito borili za bolje sutra tadašnje Srbije. One koju ja više ne prepoznajem! I moram sebe da upitam jesam li zaista previše očekivala od „demokratskih“ vođa? Ili sam, jednostavno, premalo dobila od datih obećanja? Danas, kada kažem da je smisao demokratije borba za ljudska prava svakog pojedinca u društvu i da onaj ko pokuša da ugrozi to ljudsko pravo drugome mora biti najstrože kažnjen, uvek se nađe neko pametniji da mi odgovori onom popularnom – to je govor mržnje?!? Kada kažem da mora postojati strog zakon u Srbiji koji će štititi svakog pojedinca bez obzira na poziciju u društvu, boju kože ili ekonomski status, prijatelji koje sam nekada znala gledaju me bledo i sa podsmehom kažu – Srbija je ovo!? O čemu uopšte svi oni govore ?!? Ako se ja ne osećam bezbedno u svojoj ulici, u istoj onoj u kojoj sam odrasla sanjajući devojačke snove pod otvorenim nebom mog grada, može li taj osećaj biti opravdanje za sva neispunjena obećanja? Može li taj strah opravdati revoluciju od koje se, kako kažu, očekivalo previše? Može li „Srbija je ovo“ uliti u meni neophodno samopouzdanje kako bih sebe pogledala u ogledalo i rekla : „To je zemlja za koju si se borila pre devet godina?“ I na kraju svega, može li se uopšte reći da su data obećanja bila prevelika?!? Ukoliko je lična sigurnost u društvu obećanje koje se nije moglo očekivati nakon revolucije, zbog čega smo onda palili Skupštinu, gledali Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije i radovali se padu srpske Bastilje? Za šta se bore novopečeni demokrate ako nemamo zakon koji je sposoban da zaštiti nemoćnog čoveka kada se nađe licem u lice sa jednom bolesnom i moralno izopačenom osobom? Kakva je to demokratija koja ne garantuje sigurnost svakom pojedincu u demokratski uređenom sistemu? Ukoliko silovatelj bez identiteta svojim žrtvama prenosi sidu, pomahnitali čovek sekirom pokuša da ubije službenika, policajac radniku polomi lobanju, čovek hladnokrvno ubija svoju bivšu devojku pred maloletnim detetom, a ubistva dece prolaze nekažnjeno iz ko zna kojih razloga, to onda nije ona Srbija za koju smo se svi mi borili. I niko nema moralno pravo da mi kaže da su data obećanja nove „demokratske“ vlasti bila prevelika i da smo od njih mnogo očekivali!
Pre tačno devet godina, gledala sam kako gori Savezna skupština i mislima bila uz sve te ljude koji su želeli bolji život. One koji su hteli jedino da Milošević što pre nestane iz naše svakodnevnice. Opravdano sprečena da budem tamo gde se pisala nova istorija Srbije, gledala sam Čačane kako bezglavo lete na kordon režimske policije. I radovala se padu srpske Bastilje. Danas, devet godina kasnije, iz daleka gledam satelitsku televiziju te iste zemlje i konačno znam odgovor. Peti oktobar nije bila revolucija koja je skinula mrak sa naših očiju. I dok su se svi radovali konačnom kraju mračnog doba koje se nadvilo nad sve nas, nesvesno smo sebe gurnuli dublje u ponor iz koga se izlaz više ne vidi. U njoj smo izgubili sve, a dobili – ništa.

Jedno reagovanje

  1. Pre desetak godina, tadašnja opozicija, a današnja vlast, govorila je da ne treba plaćati TV pretplatu, da treba srušiti “TV Bastilju“ i tome slično… Danas, ti isti hladnokrvno naplacuju (uzimaju danak kao Turci) TV pretplatu nasilno, preko računa za struju !
    Da li smo hteli takvu demokratiju?! Žalosno…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: