Tragični mozaik najvećeg šmekera Jugoslovenskog filma


“Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: „Kakva je ovo galama?“, jer se čula neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je : „Šta je bilo,momak?“ Kazao sam : „Ništa, sve je u redu.“ Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja.” – Ovo je bio odgovor na optužnicu kada je u jesen 1993.godine, u Višem sudu u Podgorici, počelo suđenje tada najvećem glumcu Jugoslovenskog dramskog pozorišta Žarku Lauševićevu i njegovom bratu Branimiru.
Optužnica ih je teretila za dvostruko ubistvo Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i ranjavanje Andrije Kažića u kafiću „Apple“ u Podgorici u noći između 30. i 31. jula 1993.godine.
Žarko Laušević je na sudu ostao pri iskazu koji je dao u istrazi. Istu verziju događaja u Podgorici ispričao je i Žarkov rođeni brat. Tog davnog leta, popularni Šmeker dobio je novu ulogu – ubice. Za njega samog ovaj događaj postaće najteža životna uloga. Ona koja će ga pratiti celog života.

Šmeker koga je kamera volela

Šmeker koga je kamera volela

Žarko Laušević rođen je 19.januara 1960.godine na Cetinju. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na filmu je debitovao 1982.godine ulogom u filmu „Progon“. Iste godine ostvario je značajne uloge u filmovima „Savamala“ i „Direktan prenos“. Vrlo brzo dobio je jednu od glavnih uloga u TV seriji „Sivi dom“ koja mu je donela veliku popularnost u bivšoj Jugoslaviji. U svojoj glumačkoj karijeri odigrao je uloge u više od dvadeset filmova i TV serija. Mnogi od njegovih filmova ušli su u antologiju Jugoslovenskog filma među kojima su: „Šmeker“, „Oficir s ružom“, „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Original falsifikata“, „Bolje od bekstva“, „Kaži zašto me ostavi“ i „Nož“ koji je sniman po istoimenom romanu Vuka Draškovića.
A onda se sudbina gorko poigrala sa njim.
Njegov poslednji film do incidenta koji ga je prvi put doveo u žiži javnosti, a da nije reč o glumi, bio je „Bolje od bekstva“ u režiji Miroslava Lekića. Film priča o uspešnom glumcu koji završava u zatvoru. U tom ostvarenju njegovog sina igrao je dečak Dusan, inače sin Žarka Lauševića. Ovaj film, nažalost, ubrzo će se pretvoriti u sumornu stvarnost. Brzinom svetlosti ime Žarka Lauševića preseljeno je iz kulturnih rubrika u crne hronike gotovo svih medijskih izdanja u bivšoj Jugoslaviji.
Od jula 1993.godine do danas, Žarko Laušević igra tragičnu ulogu u sopstvenoj drami. Zločin u samoodbrani.
Kockice drame koja se poslednje julske noći u kafiću pretvorila u tragediju, polako se mesecima slagala u mozaik.
U Višem sudu u Podgorici održano je suđenje braći Laušević. Saslušano je sedam svedoka ovog događaja, a zajedničko za sve je, kažu, to da niko od njih nije bio u bašti kafića kada je Žarko Laušević potegnuto oružje!?!
Marko Lopušina, novinar i publicista, napisao je kasnije : “Lekarske analize pokazale su da je Dragor Pejović pogođen sa četiri zrna. Tri su ušla u telo sa prednje strane, a jedno sa leđa. Radovan Vučinić je imao tri prostrelne rane sa boka. Rane su zadobijene iz blizine. Žarko Laušević je imao lakše povrede na desnoj strani temena, gornjoj i donjoj vilici, prstu na desnoj šaci i desnoj podlaktici. Doživeo je i lakši potres mozga, zbog kog je bio u nesvesti. Do potresa je došlo usled udara, tri puta po glavi, očigledno flašom i pesnicom.”
Žarko Laušević je, u to vreme, bio miljenik publike. Popularni šmeker palio je srca mladih šiparica iako je bio srećno oženjen. Kažu da je bio miran i staložen čovek, neopterećen slavom i popularnošću. Njegovi prijatelji i obožavaoci bili su zapanjeni činjenicom da je Žarko Laušević otišao na pozorišni festival u Crnu Goru sa pištoljem u torbici. Zahvaljujući ogromnoj popularnosti koju je imao, javnost u tadašnjoj Jugoslaviji nije se lako mirila sa činjenicom da je šmeker počinio dvostruko ubistvo u Podgorici. Advokati su uspeli da predstave Žarka Lauševića kao čoveka koji je, braneći brata, prekoračio nužnu odbranu i tako postao žrtva crnogorskog junačenja i osvetničkog mentaliteta. Mediji su pisali da u Podgorici nije pucao glumac već je „pucalo vreme“, aludirajući na posleratnu atmosferu straha i napetosti u bivšoj Jugoslaviji. A šmeker se branio da je pucao iz straha za život rođenog brata. Međutim, bilo je i onih koji su mislili drugačije.
Komisija sudsko-medicinskog odbora Instituta za psihologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu procenila je da je „Žarko Laušević bio u stanju alkoholisanosti, odnosno u stanju emocionalne uzbuđenosti, ali koja nije dostigla stepen jake razdražljivosti“. Da li je Laušević prekoračio granicu nužne odbrane ili ne, sud nikada nije prihvatio kao glavnu temu rasprave. Niti je ikada to pitanje bilo javno postavljeno.
Viši sud u Podgorici pokrenuo je suđenje braći Laušević na osnovu činjenica da su izvršili dvostruko ubistvo na javnom mestu u pripitom stanju. Pod pritiskom rodbine poginulih, a i same tadašnje javnosti, Žarko Laušević osuđen je na petnaest, a njegov brat na dve godine robije. Kaznu su služili u zatvoru Spuž kod Podgorice. Nakon žalbe, Žarku Lauševiću kazna je preinačena na trinaest godina zatvora. Tu odluku Vrhovnog suda Crne Gore, kažu, sam Žarko smatrao je skandaloznom i odustao je od javne odbrane. Prešao je na odbranu ćutanjem. Na veliki pritisak javnosti process protiv Žarka Lauševića je obnavljen i početkom januara 1997.godine braći Laušević je ponovljeno suđenje. Na ponovljenom ročištu, sud je potvrdio prethodnu kaznu od trinaest godina za Žarka Lauševića i dve godine za Branimira Lauševića. O ovoj presudi šmeker nikada ništa nije izjavio.
Zbog „manjkavosti u dokaznom postupku“ zahtevano je ponovno suđenje i februara 1998.godine, Žarko Laušević je osuđen na četiri godine zatvora. Pošto je to vreme proveo u pritvoru, pušten je na slobodu. Crnogorski Vrhovni sud je poništio presudu Višeg suda u Podgorici i naredio novo suđenje uz obrazloženje da su počinjene „bitne povrede odredaba krivičnog postupka“. Viši sud je ponovo izrekao kaznu od četiri godine zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore ovu presudu ponovo preinačio na 13 godina zatvora.
Žarko Laušević je nastavio da se brani ćutanjem. Sačekao je da ga politički vrh Crne Gore pomiluje i da ode u Ameriku.
Nakon napuštanja domovine Žarko Laušević se skrasio u Njujorku. Sa kolegom Željkom Dimićem igrao je u predstavi „Emigranti“ na maternjem jeziku koja govori o ljudima koji su izbegli za vreme vladavine Miloševićevog režima. Nakon toga,gubi mu se svaki trag. Po jednoj verziji drame, plaši se crnogorske osvete, a po drugoj – vreba ga poternica Višeg suda u Podgorici po kojoj bi trebalo da bude upućen na izdržavanje kazne od 13 godina zatvora. One koja je preinačena u njegovom odsustvu. Ono što se sigurno zna jeste to da se Žarko Laušević bavio najtežim molerskim poslovima sa druge strane okeana, skrivajući svoje tragove od očiju javnosti. Dugo se u medijima nagađalo i o njegovom povratku na dramsku scenu Srbije.


Slučajni susret u restoranu brze hrane jedne bahate grupe mladića sa slavnim šmekerom i njegovim bratom, završen je tragedijom koja je bila predmet suđenja gotovo osam godina. Tragedijom koja još uvek traje. Presude donošene čak pet puta, ogroman pritisak rodbine i javnosti, četiri godine i sedam meseci provedenih u zatvorima u Podgorici i Požarevcu, godine izgnanstva u tuđini, strah od osvete i život sa sopstvenom savešću, samo su deo tragičnog mozaika najvećeg šmekera Jugoslovenskog filma. Mnoga pitanja ostala su bez odgovora. Dilema da li je moglo drugačije godinama prati ovu tragičnu dramu Žarka Lauševića, čoveka čije su glavne uloge obeležile našu kinematografiju i kome je poslednja uloga, ona najtragičnija, obeležila čitav život. I baš kao što je i sam poslednji put izjavio : “Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: