Život razapet između stvarnosti i iluzije


Ne mogu da raspletem naše prve godine.
Ne mogu da razlikujem jednu od druge.

Teško je biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac.

Teško je biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac.

Čak i kad raspredem godine na dugačke konce priče, i mada se moja priča prilično savija napred i nazad između nekad i sad, postoji razlika između konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije ista priča. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se međusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra već odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija priče. Dugačak niz povezanih tačaka na liniji koje se uvrću i okreću u krug u mom pokušaju da protumačim godine sa svojim skretanjima i preprekama. Godine koje se okreću oko sebe u skladu sa Zemljinom večitom rotacijom ponavljanja i promena. Čudno je kako čovek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se kreće u krug. Možda to zaista i jeste mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih. Možda čovek priča svoju priču da bi pronašao put kroz lavirint sećanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje i ako čovek krene jednim putem, biće odsečen od svih ostalih. Čovek se neprestalno kreće u lavirintu dok odmotava svoje klupko i kada ono nestane ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega očajno drži. Polako se vraća po svom tragu. Ponekad čuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da će izgubiti poslednju nit i zalutati.


U sećanjima sam prisutna svuda u isto vreme, u svakom trenutku zapamćenom ili zaboravljenom, ali ne sasvim ista od jednog mesta do drugog. U svojoj priči mogu da budem samo na jednom mestu u isto vreme, ako hoću da nađem put između mesta i saznam kako sam došla od jednog do grugog, ovog u kome sam sad. Ali kada zatvorim oči, duša se nađe u središtu svega. Zvukovi sveta i sopstvenih misli međusobno se mešaju u istoj nevidljivoj prostoriji postojanja. I možda nikada ne bismo bili toliko slepi, kao kada bismo se pogledali u oči da bismo se prepoznali. Mora da ima mnogo toga drugog, mnogo više u čoveku od onoga što se priča i onoga što se uopšte može ispričati. Većina nas se izgubi među rečima. Prikazuje se samo u vidu oklevanja, pre nego što progovorimo, kao tišina kada gledamo u pod ili kroz prozor i ne znamo tačno šta da kažemo. Kada nestanemo zauvek, ostaju samo priče. A postoje pitanja koja se mogu postaviti samo jednom i samo u određeno vreme. Ponekad postoji samo jedna šansa i ako se ne pita na vreme, ona je prošla. I čovek može da živi i od jedne reči, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori. Da borbom održava sopstveni život. U toj borbi za i protiv samog sebe, čovek može da se lomi i odvaja u sebi. Može da pada i da se diže u svojim očima. I kako prolazni trenuci mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i zamršeni dok traju, tako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu. Tako čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima, slavnim poprištima i svojim prvim koracima u teško shvatljivom svetu odraslih. Ali stvarne bitke, one odlučne za održanje sopstvene ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, moraju da se biju tamo gde nas sudbina baci, na nekom uskom i bezimenom prostoru bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije. I niko ne zna šta znači živeti na ivici između dva sveta totalno različita jedan od drugog. Niko ne zna šta znači poznavati i razumeti i jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne međusobno i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i dvoumiti celoga života. Teško je biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac. Život razapet između stvarnosti i iluzije. I na kraju, ako je dovoljno hrabar da pogleda sam sebe u oči i prizna istinu, čoveku ostaje samo da se bori – sa vremenom koje neumoljivo prolazi i tišinom koju nosi u sebi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: