Iluzija o idealnom muškarcu


Pravi muškarac je prototip junaka. Snažan,beskompromisan,odlučan,ponosan, a u isto vreme romantičan, nežan i veran. Onaj koji bez i najmanje grimase na licu podnosi i najteže muke. U toj priči nema mesta za suze, tugu, preteranu radost ili bilo koje jače emocije. Hladan I ozbiljan, upozoravajuće grub, zaštitnik onoga što mu pripada. Ali, kako sve to imati u samo jednom muškarcu? Kako naći jedan jedini, originalni, primerak od bezbroj onih koji su nam servirani? Kako kada ni jedan od njih nije tako kompletan.
I sam Mikelanđelo potrošio je čitav rudnik kamena da odabere dobru sirovinu za Davida kako bi stvorio uzornu kopiju pravog muškarca. I to ga je proslavilo! Više od činjenice da je oslikao Sikstinsku kapelu i da je bio arhitekta kupole crkve Svetog Petra bilo je važnije da je stvorio savršenog muškarca! Poistovećivao se sa svojim delima i kada je voleo krhku ćerku Medičija, ali i kada je srce poklonio svojoj poslednjoj i nesrećnoj ljubavi Vitoriji Koloni. Želeo je savršenstvo i stvarao ga, mada ni sam u tome nije imao sreće.
Mnogo je takvih primera u istoriji civilizacije, a rezultat su manji ili veći kompleksi koji vremenom izađu na svetlost dana. Prikrivanje neke slabosti koje su uglavnom svi svesni, ali koja sprečava muškarca da bude prototip idealnog junaka.
Neki od najvećih kompleksa naših jačih polovina su visina,veličina,ćelavost,impotencija,novčana situacija,emocije kojih se boje… i bezbroj drugih sitnica koje niko drugi u glavnom i ne primećuje, ali oni ih vide i smetaju im.
Kako prepoznati pravog muškarca danas u vreme kada na površinu izlaze neke druge vrednosti poput novca, položaja i moći? Vredi li uopšte tražiti ga ili je jednostavnije priznati poraz i pomiriti se sa onim što vam je na dohvat ruke ?
Čitajuci brojne istorijske romane o stvaranju velikih dela,diveći se inspiraciji koja ih je vodila, posmatrajući dela najstarijih slikara i pesnika, ako izuzmemo žene, čini mi se da su muškarci uglavnom stvarali dela za kojima su sami čeznuli. Uokvirivali su ih u savršenstvo kakvo su želeli. Sa druge strane, u tim vrhunskim stvaranjima upravo se kriju duboki tragovi kompleksa njihovih stvaralaca. Naravno da umetnici to vide drugim očima, ali upravo to i jeste razlika između običnih smrtnika i besmrtnih umetnika. Umetnici imaju moć da svoje komplekse pretvore u život za razliku od naših muškaraca koji svoje komplekse čuvaju u sebi gušeci ih celi život.I šta preostaje nama, ženama, kada se otvoreno sretnemo sa tim prigušenim kompleksima? Možda još jedino da se nadamo da će ih uspeti prevazići pre nego što shvatimo da se naš idealni muškarac, ipak, nalazi samo još u našim snovima o sreći.

3 reagovanja

  1. Da postoji idealan muškarac žene ne bi imale o čemu da sanjaju; a umetnost postoji zbog nas, medjutim mi umesto da uživamo u umetničkim delima nas interesuje kakav je bio Mikelandjelo, a ne kako izgleda David.

  2. Dragi Stevo, otupaveh gledajući u Davida i pokušavajući da shvatim šta je to na njemu tako savršeno. Razočarana nemogućnošću da pronađem bilo šta, reših da prostudiram Mikelanđela…čisto razumevanja radi:-))
    Ne sporim ja umetnost, ali …

  3. Ma nema frke, Mikelandjelo je jedan i apsolutno je u redu proučavati njegova dela i upoznati samog autora. Mene je jednostavno povukao tvoj tekst, i to je to. Pozzzz

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: