Biti gej (ni)je OK


Da u Srbiji još uvek postoje tabu teme (iako je,kažu,21.vek!) ili makar one koje nisu poželjne za široki auditorijum, svedoče i nedavni događaji u vezi Zakona o diskriminaciji. Takođe, sva istraživanja do sada pokazuju da nije lako biti gej u zemlji kakva je Srbija. Ovih dana gotovo sve novinske kuće pune svoje stranice tzv. istraživanjima, anketama i intervjuima sa raznoraznim “javnim” ličnostima od čijih izjava običnog čoveka može samo da zaboli glava.
Da se razumemo, nije meni namera da branim ili optužujem gej populaciju u Srbiji,ali smatram da čovek mora da ima (ako ništa drugo) osnovno predznanje o nečemu pre nego što uopšte pomisli da komentariše to isto.
Većina Srba danas gej populaciju ne smatra samo marginalnom već i bolesnom. Prema nekom sveopštem mišljenju, biti gej je nepoželjno i prihvatljivo je jedino između četiri zida, ali nikako i na javnom mestu.
Međutim, da li je homoseksualizam bolest?
Prvi i osnovni uslov da se čovek izleči od bolesti od koje boluje jeste njegovo prihvatanje činjenice da je bolestan. Upravo zbog toga je jako teško (gotovo nemoguće) lečiti osobe koje odbijaju da priznaju da su bolesne. Možda najbolji primer za to su osobe koje boluju od psihičkih poremećaja. Oni odbijaju bilo kakvu vrstu medicinske pomoći negirajući svoju bolest. Kao takvi, često su skloni i fizičkom obračunavanju sa onima koji im žele pomoći. I kao što to obično i biva sa ljudima kojima treba pomoći, isti oni vrlo često žive u zabludi da sve što im se dešava nije ništa drugo do zavera protiv njih. Zavera onih koji su se urotili protiv njih.

Homoseksualizam se ubrajao u bolesti sve do 1973.godine

Homoseksualizam se ubrajao u bolesti sve do 1973.godine

Ali, stvari u realnom životu stoje drugačije.
Poznato je da se homoseksualizam ubrajao u bolesti sve do 1973.godine. Tada je, pod snažnim pritiskom gej lobija, izbačena iz DSM-a kao mentalni poremećaj (DSM – Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders ili Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje).
Međutim, nikakav iznuđeni potpis ne može promeniti suštinu ovog poremećaja koji je (kažu) protivan svim osnovnim Božijim zakonima koji vladaju univerzumom. I nikakav dekret ne može promeniti zdravu logiku rasuđivanja.
Cak se i kod nežive materije, suprotni polovi privlače, a isti odbijaju. I to je temelj fizike. I čitava fiziologija ljudskog organizma zasniva se na pozitivnim i negativnim česticama koji se privlače ili odbijaju!
Sa druge strane, psihologija nas uči da je normalno da svako dete,u ranom detinjstvu,ima naklonost ka roditelju suprotnog pola što ga tera da roditelja istog pola doživljava kao suparnika. Normalan ishod toga je identifikacija deteta sa roditeljem istog pola ili tzv. Edipov kompleks. Frojd čak tvrdi da dete mora da ima model sa kojim će se identifikovati kako bi razvilo svoj intelekt. Majka i otac, ženski i muški model, svaki na svoj način predstavljaju temelje našeg intelektualnog razvića i odrastanja. Naklonost ka roditelju suprotnog pola upravo se dokazuje time što je velika većina devojčica vezano za očeve, dok je večina dečaka vezano za majke. I tu je, još jednom, Edipov kompleks dobio svoju potvrdu. E,sada, zamislite jedan homoseksualni brak koji (pri tom) ima (usvojenu) decu. U takvoj zajednici deca nemaju sa kim da se identifikuju, jer drugi model jednostavno ne postoji. Postoje samo dva muškarca ili dve žene. Odrastanje i intelektualni razvoj deteta u takvoj zajednici biće težak,ako ne i nemoguć.
Homoseksualizam žestoko osuđuju i sve svetske religije upravo iz razloga što apsolutno nigde i ni u jednoj verskoj knjizi nećete naći ni jednu jedinu priču o dva muškarca ili o dve žene.
Žena je stvorena iz muškog rebra da bude dopuna muškarcu. Njegovo “trinaesto rebro”, suprotno od njega samog, a opet zajedno čine-celinu. Tako kaže biblija.
U islamskim knjigama (pa i u Kuranu samom) postoje priče koje govore o homoseksualizmu kao o “šejtanskom” grehu koji je uništio čitav jedan narod!
Dakle, i religija je (bilo koja da je) protivnik ovakvih odnosa koje,međutim, ne naziva bolešću već “đavoljim” grehom. Homoseksualni odnosi su,dakle,u suprotnosti sa osnovnim zakonima živih bića : roditi se, disati, hraniti se, RAZMNOŽAVATI SE i umreti.
Jedan od argumenata koji se danas najčešće spominju jeste taj da i kod životinja postoji sklonost ka homoseksualizmu što ukazuje na “prirodnost” ovakvog odnosa. Slažem se da kod životinja postoji homoseksualizam. Međutim, ljudi su razumna bića dok životinje uglavnom slede samo svoje nagone. Zar ponašanje koje je prirodno kod životinja, može biti argument da je takvo ponašanje prirodno i kod ljudi? Za životinje je, na primer, kanibalizam normalna pojava dok je isti kod ljudi nezamisliv i smatra se teškim monstruoznim delom. Znači li to da ljudi imaju prava da ubijaju i i jedu druge ljude sa obzirom na to da je životinjskom svetu to normalno? I pored toga, nauka je dokazala da kod životinja do homoseksualnog odnosa uglavnom dolazi u slučaju “nužde“, tj. kada postoje jaki nagoni,ali nema “partnera“ suprotnog pola. Životinje tada jednostavno skaču na sve što se kreće oko njih. Mi ljudi smo,ipak, drugačiji.
Trebamo li lečiti ili ozakoniti homoseksualizam?
Postoje pisani tragovi koji svedoče o tome da su ljudi iz Rimskog Carstva bili mnogo otvoreniji po pitanju seksualnih odnosa sa ženom ili muškarcem. Tako ćete u tim zapisima naći i priče o muškoj ili ženskoj prostituciji. Međutim, ni u jednom zapisu iz doba Rimljana nećete naći ni jednu jedinu reč o intimnim odnosima dva ista pola. Za Aleksandra Velikog (kažu) znalo se da voli svoj pol. Međutim, svaka priča o tome je pažljivo (ili namerno) skrivana od očiju javnosti kako se ne bi skrnavio (još jednom) stereotip muškarca.
U današnje moderno vreme, homoseksualizam je postao trend na svetskoj džet-set sceni. Nekako je postalo moderno biti “gay“ i nisu retki slučajevi da se neko tako predstavlja u javnom životu, iako u stvarnosti nije takav. Međutim, važno je biti IN.
Mnogi svetski mediji se (iz različitih pobuda) trude da homoseksualizam predstave kao nešto sasvim normalno i prirodno. Tako su nastali mnogi filmovi i serije sa prestižnim glumcima koji tretiraju homoseksualizam kao pozitivnu stvar, što dovoljno govori o jačini gej populacije i snazi njihovih lobija. Poznato je koliko snažno filmovi mogu uticati na ljude i na njihov pogled na život. Mlađe populaciju su naročito sklone takvom uticaju, tako da se mnogi identifikuju sa svojim idolima i sa likovima koje oni glume. Posledice mogu biti ogromne, o čemu malo ko danas razmišlja. Izmedu ostalog, uvek postoji želja za eksperimentisanjem sa homoseksualnim načinom života. Identifikacija sa svojim junacima kojoj smo svi mi skloni,zar ne? Jedan od najboljih dokaza za to je tzv. sindrom James-a Dean-a iz sedamdesetih godina prošlog veka. “Živi brzo,umri mlad i budi lep leš” čuvena je njegova fraza koju su kasnije sledili mnogi mladi širom sveta u želji da svoj život poistovete sa njegovim likom i delom.
Dakle, homoseksualizam se na ovaj način predstavlja kao trend, a trendovi su se uvek pratili bez obzira na moguće posledice.
U homoseksualnim zajednicama često poduprtim moralnom podrškam NVO, često se može čuti kako su ovakve veze sklopljene uz punu saglasnost obe osobe u toj zajednici. Kažu, niko nema pravo osuđivati takvu, dobrovoljno sklopljenu zajednicu, jer to predstavlja kršenje ljudskih prava. Ako je to dobar argument, onda se ubrzo može očekivati i zahtev za legalizaciju mnogih drugih “dobrovoljnih” zajednica, zar ne? Između ostalog, i incest je (u većini slučajeva) dobrovoljna zajednica sklopljena između ćerke i oca ili majke i sina. Dakle, nakon homoseksualizma možemo slobodno očekivati i pokretanje kampanje za legalizaciju ovakvih incestnih brakova. I neće me čuditi ako i ona bude bila moralno poduprta NVO organizacijama.


Da li je homoseksualizam privatna stvar svakog pojedinca?
Mnogi danas kažu da je homoseksualizam privatna stvar svakog pojedinca,ali…da li je to baš tako? Živim u zemlji u kojoj je homoseksualizam zakonom dozvoljen. Svake godine, u proleće, u Montrealu se održava velika gej parada na kojoj ovakvi parovi javno sklapaju brakove između sebe pred očima čitave javnosti. Na ulici redovno srećem devojke i momke homoseksualnih pobuda koji slobodno šetaju ulicama grada, ponosni na to što jesu. Ipak, sam pogled na ofarbana, polugola tela kako talasaju trgovima ili glavnom ulicom ne samo da izaziva muku u želucu već su i najsnažniji argument da homoseksualizam nije nimalo privatna stvar. Nema pitanja u očima moje dece na koje ja nemam odgovor teraju me na to da razmišljam o ovom “trendu” na prost i primitivan način za koji ovde kažu da je svojstven samo nama, Srbima.
Međutim, bilo da je homoseksualizam bolest, poremećaj ili (ne daj Bože) normalna pojava, o njemu se mora javno govoriti i nikako se ne sme dozvoliti da ostane tabu tema u današnjoj Srbiji. To je problem svih nas, a ne pravo pojedinca da sam bira svoje seksualno opredeljenje.
Jer da je tako, mi danas ne bismo raspravljali o tome treba li homoseksualizmu u Srbiji dati pravnu podporu ili ne.

Advertisements

8 reagovanja

  1. Pre svega, zakon o antidiskriminaciji se ne odnosi iskljucivo na homoseksualce! Nigde se ne spominje legalizacija gej brakova, usvajanje dece i sl. On je samo pravna poTpora koja SVIM ljudima koji su razliciti (bilo da su Romi, invalidi, homoseksualci, ili Marsovci ) garantuje da ih niko nece prebiti na ulici ili im dati otkaz. On nije legalizacija homoseksualnosti, nego legalizacija zdravog razuma.

    Krenuo sam da pisem prilicno dugacak komentar na ovaj post, ali sam odustao. Recu cu samo da iz Vaseg teksta zakljucujem da, iako ste otisli iz Srbije u neku (u svakom smislu) napredniju sredinu, ostali ste prilicno zatvorenog uma.
    Kada sledeci put vidite gej par na ulici, prevazidjite mucninu u stomaku i porazgovarajte sa njima, mozda uspete da shvatite da su oni ljudi kao i svi drugi i da nisu bolesni samo zato sto se vole…

  2. Viktore, iako sam otišla iz Srbije, moj um je ostao otvoren za nova saznanja. Sve što sam napisala u postu ima naučnu potporu, a sam post je moja lična reakcija na Zakon o diskriminisanju (na onaj deo koji se odnosi na homoseksualizam).
    Što se tiče homoseksualaca, apsolutno nemam ništa protiv toga da svaki čovek radi ono što želi. To je njegovo lično pravo. Čak imam i kolege na fakultetu koji se izjašnjavaju kao takvi i to njihovo seksualno opredeljenje ne menja apsolutno ništa u našem odnosu.
    Mučninu u stomaku koju imam nastaje svaki put kada na ulici vidim da se neko JAVNO I BEZ TRUNKE SRAMA eksponira ne vodeći računa o svetu oko sebe. E,tu sam povređena kao čovek i kao majka.
    To šta će oni (homoseksualci) da rade iza zatvorenih vrata, to mene ne zanima. Sve dok ta njihova pobuda ostaje iza zatvorenih vrata. Međutim, ukoliko žele da javno paradiraju, e to je već i moj problem jer su time ugrožena i moja deca, razumeš?
    Nemam ja ništa protiv toga da se ljudi vole….i ja volim svog supruga…ali, imam protiv toga da se ta ljubav javno i bestidno prikazuje. Neka granica, ipak, mora da postoji.

  3. Zapravo da, vidi se da ste proucili temu…ali, ono sto je meni zasmetalo je sto ste ubacili i svoj licni komentar u to, pa npr. tvrdite da homoseksualnost vise nije bolest samo zbog gej lobija, a ne zbog toga sto svi svetski psiholozi tako smatraju.

    Ono sto niste shvatili je da se homoseksualnost ne moze preneti gledanjem na tv-u, trendom, gledanjem ljudi na ulici, itd. Ljudi se tako rode, i mnogo se muce (pogotovo u Srbiji!) dok ne prihvate to sto jesu i zive svoj zivot onako kako mogu. Treba da se saosecate sa njima, a ne da ih se gadite.
    Ako je biti gej trend, zasto ima homoseksualaca u Iranu, u kojem je to zakonom zabranjeno, koji je izolovan od zapadne kulture i gde su obesili dva tinejdzera samo zato sto su se voleli? Vasa deca nisu ugrozena zato sto neki ljudi „paradiraju“ na ulici i zato sto se neki filmovi bave gej tematikom. Ako se vase dete rodi kao gej – bice gej, hteli vi to ili ne, i to nije tako strasno. Ja bih voleo da moje dete bude gay! 🙂

    Ja licno smatram da su gej parade preterane i da nisu pravi nacin na koji oni treba da se bore za svoja prava, ali to ne osporava njihov argument da str8 ljudi PARADIRAJU na ulicama svaki dan. Odrzavaju se grupna str8 vencanja (bar u Bgd), ljudi se ljube, drze za ruke…zamislite kako bi Vama bilo tesko da svaki put kada ste u javnosti morate da se ophodite prema Vasem muzu kao da Vam je prijatelj!

    Zelim samo da Vam kazem da Vas ne optuzujem! Razumem da imate svoj stav, i stavise razumem i sam taj stav. Ali kada, shvatite da homoseksualci mogu biti i Vase prve komsije, i najbolji prijatelji Vaseg deteta, i najtalentovaniji ljudi na svetu, i najgluplji ljudi na svetu (u prevodu: i oni su LJUDI, ne bolesni, ne poremeceni, vec samo malo drugaciji), oslobodite se paranoje oko gay lobija koji pravi trend, i najvaznije, kada shvatite da to Vas licno homoseksualnost nicim ne ugrozava, onda cete shvatiti koliko je divno biti tolerantan…

  4. Dragi Viktore, još jednom moram da Vas demantujem. Nigde u postu nisam napisala niti da mi se homoseksualci gade, niti da bolujem od bilo kakvog vida paranoje u vezi homoseksualizma. Odlično shvatam da homoseksualac može biti bilo ko iz moje (ili naše) bliže okoline i apsolutno nemam nikakav problem sa tim. Ve’ sam napisala da poynajem ljude koji se iyja[njavaju kao homoseksualci i ja li;no nemam nikakav problem sa tim. Njihovo je pravo da biraju svoje opredeljenje…i svoje partnere.
    Što se tiče samog ovog posta, on je moja LIČNA reakcija na pokušaj legalizovanja ovog poremećaja.
    Da Vas podsetim da je homoseksualizam bio kategorizovan kao poremećaj u DMS-u (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje) sve do 1973.godine. Čak šta više, ljudi koji su radeli na istraživanju homoseksualizma došli su do otkrića da homoseksualizam uvek prate poremećaji karaktera što je neoboriv dokaz da je on ipak poremećaj (sa obzirom na to da poremećaj karaktera prati mnoge druge mentalne poremećaje). Kao budući lekar, mogu jedino da se složim sa ovim otkrićem.
    Takođe, na Univerzitetu Kolumbija postoji radna grupa koja se bavi grupnim terapeutskim radom sa osobama koje se izjašnjavaju kao homoseksualci. Nedavna njihova istraživanja su dokazala da se homoseksualizam – leči (verovali Vi ili ne)!
    Meni je u celoj ovoj priči jako bitan deo gde bi dvoje ljudi istog pola, koji su u emotivnoj vezi mogli dobiti pravo da usvoje dete. Odgajanje takvog deteta u istopolnoj zajednici srušilo bi sve poznate i priznate teze velikih umova…između ostalog i Frojda.
    Čak i ovde, u Kanadi koja je legalizovala homoseksualizam, godinama unazad parlament se bori da skine zakonske okvire sa njega. Kažu da homoseksualizam razbija porodicu. I sa tim se apsolutno slažem.
    Majka sam dvoje dece i, iskreno, ne znam kako bih reagovala ako bi mi, bilo koje dete, jednog dana reklo da ima sklonosti ka istom polu. Verovatno da bih to saznanje smatrala ličnim moralnim krahom.
    Neka granica, ipak, mora da postoji, zar ne?

  5. Ne želim da previše ulazim u dalju diskusiju. Kao što sam već napisao, a Vi sami više puta naglasili, svako ima pravo na svoj lični stav. Samo želim da Vam skrenem pažnju da poremećaj ličnosti koji kažete da prati homoseksualnost možda nastaje zbog toga što ljudi koji se takvi rode moraju da potiskuju nešto što je njima prirodno, ali socijalno neprihvatljivo.
    Niko od 9(ish) posto svetske populacije nije izabrao da bude gay, kao što niko nije izabrao da bude Rom, niti je birao svoj pol! Svim tim ljudima (uključujući i žene!!) je potreban ovaj zakon…on nije pokušaj legalizacije homoseksualnosti.

    Nekako se nadam da cete promeniti svoj stav, jer ne volim kada ljudi ne prihvataju homoseksualnost…ali ko zna, možda će i mene neko jednog dana ubediti da je to poremećaj. Do tada ću da se družim sa svojim gej prijateljima…šta ću, izgleda volim poremećene ljude 🙂

  6. Viktore moram da vas demantujem i ukazem na jednu premisu koju provlacite u svom postu, a to je da se oni tako radjaju. Naprotiv najnovija istrazivanja uzimaju u obzir da tek 20 posto postoji mogucnosti da postoji gay gen. Born that way teorija je oborena i to vise puta u proteklih deset godina. Dakle oni se tako ne radjaju. Ovih dvadeset posto nikako ne moze da odredi stvaranje polnog i seksualnog identiteta, vec naprotiv istrazivanja i te kako pokazuju da psiho-socijalni faktori uticu na stvaranje istopolne privlacnosti. Ako vas vise interesuje mozemo da udjemo u ozbiljnu diskusiju. Verujte, jedno je kako su oni uspeli da ukinu homoseksulalnost kao bolest i delovanje njihovog lobija, a drugo je sta se stvarno desava sa tim ljudima. Ex gay postoje.

    Pozdrav

  7. Dragi Viktore,
    gej lobi je do te mere jak, da je cak uspeo da homoseksualnost izbrise s stranica “ Klinicke psihijatrije“. Nemam nameru da se ubedjujem da li je to oboljenje ljudskog ponasanja ili nije, niti ce neko suprotnih shvatanja demantovati sebe a ni ja nemam nameru da demantujem samu sebe. Ko sta radi u svojoj spavacoj sobi je apsolutno privatna stvar, ali prikazivati i zadovoljavati svoje polne nagone na ulicama i za takve impulse traziti pravo od ostali, bez obzira koje seksualne opredeljenosti bili??? Izvini, to je malo previse. Srbija je ipak vecinom pristojna i smerna zemlja. Retko ce ko prihvatiti bludnicenje po ulicama. Ja ipak smatram da je to prostacko i bestidno ponasanje za neko drugo podneblje, ne i za patrijahalnu Srbiju.
    Ovo ti govorim s svog stanovista, ja sa vise blagonaklonisti gledam na ljude koji se vole pa makar bili i istog pola, nego na ljude koji na silu dolaze do zadovoljenja svojih seksualnih nagona. Ali, neke granice se moraju postovati. Nisam za to da se ovi ljudi na bilo koji nacin vredjaju, sikaniraju ili omalovazavaju, ali zasto su oni slepi i gluvi nad potrebama ljudi da ne cuju ili gledaju prostacko ponasanje na ulici?

  8. Poštovani,

    Čitajući gore dat tekst, a kasnije i komentare na njega, dobio sam poriv da i ja kažem nešto o ovoj temi, mada nije moj stil da govorim o nečemu o čemu je već dosta rečeno, i o čemu postoje vrlo jaki argumenti sa obe strane što implicira da verovatno neće doći do ekstremnih polarizacija stavova.

    Krenuću redom kojim su neke teze prvi put iznete.
    Tačno je da je veliki problem u lečenju psihijatrijskih bolesti upravo odbijanje obolelog da prihvati sopstvenu bolest, međutim moja iskustva govore da to sa homoseksualnom populacijom nije slučaj. Šta više proces prihvatanja sopstvene seksualnosti je dug i težak, a homoseksualci u trenutku spoznaje sopstvene seksualnosti često sebe smatraju za bolesne osobe. Vrlo mali broj se obraća roditeljima za pomoć, upravo iz straha od mogućih posledica koje su u vezi sa specifičnim vidom vaspitanja koje su stekli. Nažalost, u Srbiji, roditelji ovakvu decu „leče“ crkvom. Prihvatanje sopstvene seksualnosti može, ali i ne mora biti povezano sa promenom mišljenja o homoseksualizmu kao bolesti. Ja to objašnjavam kao način da nastave da žive. Borba protiv samog sebe je jako teška, a pobednik je uvek poražen. Upravo prihvatanje homoseksualizma kao nečeg „normalnog“ je način da homoseksualac nastavi život. Međutim dolazio sam u kontakt i sa osobama koje godinama žive u uverenju da su bolesne. Uprkos tome one su prihvatile svoju seksualnost kao deo sebe. Inače možda je teško poverovati, ali u Srbiji postoji dosta homoseksualaca koji bi otišli na lečenje koje je Valentina spominjala u svom tekstu. Ako pitate zašto, odgovor je vrlo jednostavan – tako je lakše!
    Pošto verujem da je Valentina epidemiologiju poodavno polagala, zadržaću se na trenutak na jednoj temi koju epidemiolozi često spominju, a u vezi je sa korelacijom između homoseksualizma i poremećaja karaktera. Naime otkriće njihove povezanosti može ali ne mora biti odraz primarne povezanosti. U tom smislu povezanost može biti lažna, to jest drugi faktori mogu doprineti pojavi poremećaja koji naizgled proizilaze jedan iz drugog. U udžbenicima epidemiologije često se navodi primer povezanosti psihijatrijskih oboljenja sa lošim socioekonomskim statusom. U tom smislu postavlja se pitanje da li psihijatrijski poremećaji proizilaze iz loseg socioekonomskog statusa ili pak osobe koje su obolele zbog svog položaja u društvu i marginalizaciji kojoj su de facto izložene na kraju završavaju na društvenom dnu. Ovde bih se složio sa Viktorovim stavom da homoseksualizam ne mora biti uslovljen razvojem poremećaja karaktera i obrnuto, već da veliku ulogu u tome ima samo društveno okruženje posebno u tom osetljivom periodu puberteta i adolescencije kada najčešće i dolazi do spoznaje sopstvene seksualnosti. Moguće je da tu veliki doprinos ima i potiskivanje sopstvenih poriva. I sam Frojd govori o tome da potiskivanje onih bazičnih poriva može dovesti do pojave različitih poremećaja.
    Valentina kao još jedan od argumenata navodi homoseksualizam kod životinja. Između životinja i čoveka zaista postoji ogromna razlika u pogledu sposobnosti kontrole sopstvenih poriva. Anatomski supstrat ovakve razlike upravo je jako razvijena kora velikog mozga kod ljudi. Ja volim da kažem da veliki mozak kod čoveka jaše na divljem konju – limbičkom sistemu (koji je zadužen za ono bazično u nama). Naravno kod životinja ti bazični porivi se vrlo teško kontrolišu. Međutim kod čoveka „divlji konj jako teško može da zbaci jahača“. U tom smislu čoveka i klasifikujemo kao racionalno biće i Valentina svakako ima pravo kada kaže da poređenje životinja koje kada su ugrožene na svaki način zadovoljavaju svoje bazične potrebe ne može biti osnov za opravdavanje homoseksualizma. Međutim ljudi u homoseksualne odnose stupaju racionalno. Kod njih id nije nadvladao ego i super ego. U tom smislu opet poređenje homoseksualizma kod životinja i čoveka nije baš adekvatno. Međutim ja opet ističem da se homoseksualizam kod ljudi razvija pod punim uticajem onog racionalnog u nama, uključujući tu i moralne obrasce ponašanja (super ego). Iz toga proizilazi da Valentina nije sasvim u pravu kada kao argument protiv govori o čoveku kao o racionalnom biću i prirodnosti takvih odnosa. Baš u kontekstu činjenice da se kod životinja to dešava nagonski, a kod čoveka racionalno, posebno uzevši u obzir da su kod čoveka uključene emocije, a kod životinja ništa više sem nagona. Međutim isto tako smatram da ovi argumenti ne podržavaju sasvim homoseksualizam kao „prirodnu“ pojavu, ali ni kao bolest.
    U vezi roditelja kao modela ponašanja, neću iznositi ništa novo jer je Valentina to sasvim lepo opisala. Pošto su eksperimenti na ljudima poodavno zabranjeni smatram da ne bi trebalo dozvoliti usvajanje dece, baš zato što se ne zna kakve to posledice može imati. Međutim činjenica je da se homoseksualci razvijaju iz heteroseksualnih brakova. U skladu sa tim može se pretpostaviti da odgajanje dece u homoseksualnim brakovima neće imati uticaj na razvoj homoseksualizma kod njih. Međutim i ovo se može dovesti u pitanje ako primenimo teoriju učenja po modelu. Pravo stanje stvari na ovu temu videće se kada generacije koje danas odrastaju u homoseksualnim brakovima postanu zreli ljudi.
    „Homoseksualni odnosi su,dakle,u suprotnosti sa osnovnim zakonima živih bića : roditi se, disati, hraniti se, RAZMNOŽAVATI SE i umreti.“, veliki sam protivnik ovakvog shvatanja, posebno kada je reč o ljudima. Pored svega što nam je ta ista priroda dala, zar zaista mislite da je jedini razlog našeg postojanja prosto prenošenje naslednog materijala? Ja smatram da usložnjavanje živog sveta, koje evolucija prati upravo opovrgava ovo shvatanje. Da nije tako perzistirali bi kao jednoćelijski organizmi, koji su se inače bez premca pokazali kao najsposobniji za poštovanje svih zakona prirode koje je Valentina navela.
    Pozivanje na rimsko carstvo nije baš reprezentativno kada govorimo o homoseksualizmu… Daleko je bolje govoriti o antičkoj grčkoj gde se biseksualizam kao pojava smatra normalnom. Ističem da je reč o biseksualizmu jer su osobe koje su bile polarisane samo prema jednom polu smatrane u najmanju ruku čudnim. Dobar primer je Aristotel koji je voleo isključivo žene te je zato smatran osobenjakom. Aleksandar Makedonski u tom smislu je specifična ličnost. Grci su bili vrlo svesni uloge odnosa žena – muškarac te je samim tim i razumljivo zašto je biseksualizam smatran „normalnim“. To objašnjava zašto je Aleksandar imao ženu, ali bih ja prikrivanje njegovog homoseksualizma objasnio osvajanjima na istoku. Ahemidinska imperija (danas široko poznata kao Persijsko carstvo), bilo je vrlo konzervativno kada je o Grcima reč. I baš kao što su Grci smatrali degutantnim ženidbu Persijanaca bliskim rođakama, Persijanci su smatrali ogavnim homoseksualne odnose. U tom smislu Aleksandar kako bi održao autoritet u novoosvojenim krajevima morao je da prikriva svoju seksualnost. Međutim on je takođe morao da prihvati i različite bogove koje su u pojedinim satrapijama postojale, običaje, tradicije. Čak se i oblačio kao persijski kraljevi.
    Nažalost činjenica je da homoseksualizam postaje neka vrsta trenda. To je sa jedne strane olakšalo mladima da prihvate sopstvenu seksualnost, ali sa druge strane je doprinelo porastu odbojnosti prema homoseksualnoj populaciji. Veliki broj homoseksualaca sa kojima sam došao u kontakt duboko je frustriran činjenicom da postoje ljudi koji jednostavno prateći trend pokušavaju po svaku cenu da „nabace gay ortaka/ortakinju“, iako i sami osećaju neku vrstu gađenja prema toj pojavi.
    Što se incesta tiče opet i tu postoje kako istorijski tako i drugi za i protiv argumetni. Za razliku od homoseksualizma gde nema potomstva, medicinski je neprihvatiljivo potomstvo iz incestnih brakova. Valentina je iznela jako dobar argument protiv. Iskreno do sada sam čuo samo primere pedofilije, što već predstavlja zamenu teza. U kontekstu homoseksualizma ipak nije reč o trećoj osobi (detetu), za razliku od incesta gde bi potomstvo moglo da ima ozbilje zdravstvene posledice zbog povećanja učestalosti retkih recesivnih genskih alela. Bolesti koje se ispoljavaju kod recesivnih homozigota obično su vrlo teške, često inkompatibilne sa životom. Međutim kao što homoseksualce ništa ne sprečava da budu zajedno i bez braka, jednu incestnu vezu sigurno neće sprečiti nemogućnost sklapanja braka. Zapravo u celoj ovoj priči o homoseksualizmu smatram da je brak najmanji problem.
    Gay parade počele su da se održavaju kao obeležje događaja u kome je veliki broj ljudi poginuo, a koji je poznat pod imenom „Stounvolska revolucija“. Nažalost danas je to preraslo u nešto što je u najmanju ruku skaradno i u velikom delu sveta je izgubilo prvobitan smisao. Međutim različite vrste heteroseksualnih parada održavaju se u različitim delovima sveta zamaskirane kao neki poseban događaj. Primer je karneval u Riju, i usudiću se da spomenem jedan primer iz naše zemlje – Dragačevski trubački sabor. Međutim sada bih želeo da se zadržim na jednom Viktorovom zapažanju, a u vezi je sa nemogućnošću homoseksualnoh parova da ispolje svoje emocije. Sasvim sam siguran da se niko od nas uključenih u ovu diskusiju nije poljubio isključivo iza zatvorenih vrata. U tom smislu tvrđenje da neko nema ništa protiv homoseksualaca dok god oni ono što rade rade iza svojih vrata, uključujući i tvrdnju da u tom pogledu diskriminacije nema padaju u vodu (svestan sam da Valentina nije rekla da homoseksualci nisu diskriminisani). Ako govorimo o ravnopravnosti onda prava moraju biti jednaka. Ili da počnemo da kažnjavamo svaki par koji se ljubi na ulici zbog ugrožavanja javnog morala bez obzira da seksualno opredeljenje. Malo me buni i ova Valentinina genralizacija u vezi „ofarbanih polugolih tela“. Nisam siguran da li se to odnosi na paradu ponosa, ili je reč o svakodnevnoj pojavi? U svakom slučaju nisu svi homoseksualci isti kao što nisu ni svi heteroseksualci. Polugola ofarbana tela nisu specijalitet homoseksualne populacije. A moje drugarice iz srednje škole su svojevremeno prolazile kroz centar grada držeći se za ruke. To ih ne čini lezbejkama, te i takve generalizacije opet nisu sasvim primerene.
    Razumem vaš problem u vezi dece. Iskreno ne bih vam bio u koži. Međutim to je problem koji ćete morati sami da rešite, ali nadam se da ćete pri vaspitanju dece voditi računa o tome da ne stvorite ličnosti koje mrze, ili ne daj Bože nasilnike. Prenesite im svoje stavove o homoseksualizmu, ali im dajte i podstrek da sami istražuju o toj temi. Po meni to je najbolji način za razvoj ličnosti i kritičkog mišljenja. Međutim savetujte ih da ne mrze takve osobe. Recite im da su i oni ljudi i da mogu biti kako bolji tako i gori od heteroseksualnih ljudi. Učite ih da biraju prijatelje prema njihovim kvalitetima, osobinama, životnim normama, a ne seksualnom opredeljenju. Mislim da če te se u ovom složiti samnom. Delujete kao razumna osoba, i iako Viktor smatra da imate uske poglede na svet, ja bih rekao da ste vi samo formirali mišljenje na osnovu vaših istraživanja ove teme, i bilo bi lepo da to omogućite o vašoj deci. Ako se jave homoseksualne pobude kod vaše dece, nemojte to doživljavati kao vaš lični neuspeh. Vi ste uradili sve što je bilo u vašoj moći, ali na neke stvari nije moguće uticati. Na kraju krajeva niko nije vaspitan da bude homoseksualac.
    U vezi komentara korisnika drdoktor, reći ću samo da je sasvim tačno da je do sada identifikovan veći broj gena koji mogu biti u vezi sa homoseksualizmom, i da čak postoje različiti nivoi ekspresije već postojećih „normalnih“ gena u različitim tkivima. Primer za to je povećana ekspresija gena za estrogenske receptore u mozgu. Međutim iako je danas identifikovan veliki broj gena čiji se aleli sa visokom učestalošću javljaju kod homoseksualaca, kao i varijacija regulatornih genskih sekvenci koji su odraz drugačije ekspresije, smatram da je prerano reći da je homoseksualizam genska bolest. Naravno geni u interakciji sa faktorima spoljašnje sredine ispoljavaju specifičan fenotip jedne jedinke, ali činjenica da se homoseksualne osobe javljaju u različitim socijalnim i etničkim grupama, vaspitanim na različitim postulatima zahteva opsežnija istraživanja na tu temu, pre donošenja konkretnog zaključka. Zato postoji naučni metod. Da bi se izbegle neosnovane generalizacije. Činjenica da veliki deo ljudi koji ima „gene homoseksualizma“, nije homoseksualno orjentisano govori u prilog uticaja faktora spoljašnje sredine, ali opet napominjem da postoji veliki broj gena i razlika u ekspresiji postojećih gena koji se javljaju kod homoseksualaca sa različitom učestalošću, te samim tim smatram neosnovanim govoriti o postojanju „gena homoseksualizma“. Posebno kada ne postoje čvrsti naučni dokazi. Još jedan osvrt na genetiku, ono o čemu mi danas govorimo kao o genima za „bolest“ zvanu homoseksualzima, možda nije ništa više do običnog genskog polimorfizma. U tom smislu bolje da sačekamo još desetak godina i nekoliko stotina transfekovanih i knock out miševa, pa da onda govorimo o genetici homoseksualaca.
    Na kraju jedna napomena u vezi Jelisavetinog komentara, Srbija nije više ni patrijahalna ni smerna zemlja. Na žalost ono što vidimo na televiziji kao najveće probeleme mladih u školi samo su deo problema ispred koga mi stvarno stojimo, a koji je povezan sa apsolutnom moralnom i intelektualnom degradacijom mladih u našoj zemlji. Osećam u najmanju ruku frustraciju kada svom sestriću, koji važi ža jednog od boljih u svojoj osnovnoj školi, poklom knjigu Žila Verna, da bi mi on posle mesec dana rekao da ima taj crtani. Da ne pominjem komentare na neke slike na fb-u. Prosto je nevereovatno šta desetogodišnjaci sve mogu da izgovore, i koliko im je rečnik ograničen. A srednjoškolci su tek priča za sebe. To vam kažem jer sam i sam do pre nekoliko godina bio srednjoškolac. Nažalost situacija je sve gora, a mi se nalazimo u istoj poziciji kao i Nemačka posle 2 svetskog rata, kada je droga preplavila zemlju, a vlasti su samo stajale, gledale i nisu imali pojma šta da preduzmu. Plašim se da mi u tom smislu imamo mnogo veći problem od homoseksualizma, i da ukoliko nešto ne preduzmemo postaćemo zemlja razvratnika.
    Hvala svakom ko je pročitao ovaj komentar! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: