Njena mala tužna biografija


Godine su prolazile.
Svaka pora na njenom telu imala je svoju ulogu.. da upije u sebe svaki događaj pretežak za njenu svilenu kožu. Kako su pore vršile svoju funkciju, tako se i svet u njoj rušio. U tim ruševinama, u kojima se ništa moglo videti nije od pepela i dima, pronašla je ostatke svoje duše. Duše koja se borila sa orkanima za svoju slobodu i postojanje. Bila je izmučena, izranjavana, previše slaba i krvava. Jedva je davala znake života. Ali,nešto duboko u njoj joj nije dopustilo da ugine, da se preda. Nešto što tada ni sama nije mogla da objasni samoj sebi, a ni govora o slučajnim prolaznicima ili namernim posmatračima.
Trebalo joj je malo vremena da dođe sebi, da zagrli vazduh.
Trebalo joj je malo snage da pogleda ka svetlosti koja joj je parala roznjače uprkos njenoj iznemoglosti.
Trebao joj je samo jedan mali osmeh stranca u čijim je očima mogla da vidi svoju prošlost, da vidi svoju sadašnjost …Budućnost je bila suvišna da se zna.
Bila joj je potrebna samo sadašnjost.
Bila joj je potrebna svesnost svog življenja, postojanje njenog bića, egzistencija njenog daha… i budućnost je bila ispisana u pauzi između osmeha i treptaja oka.
Ustala je.
Čulo dodira je izdavalo (a nije mogla da veruje ničijim dodirima); čulo vida je otišlo na odmor, a nije ostavilo poruku do kad će biti odsutno. Sve što je videla nije postojalo. Postojalo je ono što je bilo u njenom umu i u šta je godinama verovala. Čulo sluha…odavno nekom drugom služi, samo njoj ne. Čula je glasove, reči koje su opravdavale njene postupke, njena uverenja, njen pogled na svet … sve sto je „čula” nikad rečeno bilo nije. Sva čula bila su poremećaj koji je doživela dok se šetala do tad najlepšim vrtom – vrtom koje je bilo ispisano njenim imenom… imenom života, ljubavi, imenom svetolosti i sreće.
Predugo je u tom vrtu ostala.
Nije se bojala ni mraka, ni kiše, ni grmljavina ni sevanja. U njima, ona je nalazila inspiraciju da piše, inpiraciju da razume, inspiraciju da se ne boji. Čak je ni mukovi iz duboke noći nisu naterali da pobegne odatle i sve ostavi za sobom, nije se bojala, jer je verovala… Čvrsto je verovala !
Dok je hodala ruševinama sećanja, te su joj misli letele pred očima… njena mala tužna biografija. Prokleto teška !
Ne !
Ona se neće svetiti !
Ona neće mrzeti !
Ona će oprostiti.
Ona će ponovo voleti.
Ona će živeti !
I danas, nakon toliko godina… Ona je oprostila, ali nije zaboravila!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: