Važna pravila koja deca nikada neće naučiti u školi

Najbogatija osoba na svetu, jedan od osnivača i predsednik Microsoft-a, amerikanac Bill Gates nedavno je održao vrlo zanimljiv govor u jednoj američkoj srednjoj školi o 11 životno važnih stvari koje deca nikada nisu i nikada neće naučiti u školi. On je tada govorio o tome kako politički politicki korektni učitelji i predavači stvaraju generacije dece bez koncepta realnosti koji tinejdžere nesumljivo vodi u neuspeh u pravom svetu.

Životno važna pravila Bila Gatesa su :

1. Život nije fer, navikni se na to.
2. Svet nije briga za tvoje samopoštovanje. Svet očekuje da postigneš nešto pre nego što se počneš osećati dobro u svojoj koži.
3. Nećeš zarađivati 60,000$ godišnje čim izađeš iz srednje škole, jer nećeš biti potpredsednik sa službenim telefonom sve dok to sam ne zaradiš.
4. Ako misliš da ti je učitelj strog, čekaj dok ne dobiješ šefa.
5. Pečenje hamnurgera nije ispod časti. Tvoji preci imali su drugu reč za pečenje hamburgera. Zvali su to – prilikom!
6. Ako pogešiš, nisu tvoji roditelji krivi za to. Ne kukaj nad svojim greškama, već uči iz njih.
7. Pre tvog rođenja, tvoji roditelji nisu bili dosadni kao sada. Postali su takvi zbog plaćanja TVOJIH računa, čišćenja TVOJE odeće i slušanja TEBE kako svakodnevno pričaš kako si „COOL„. Zato, pre nego što spasiš šume od parazita, pokušaj prvo da složiš orman u svojoj vlastitoj sobi.
8. Tvoja škola ima način za rešavanje pobednika i gubitnika. Život – nema! U nekim školama ukinute su negativne ocene što ti daje bezbroj prilika da daš pravi odgovor. Ovo nema nikakve sličnosti sa pravim životom.
9. Život nije podeljen na semestre. Nema slobodnog leta i vrlo malo šefova je zapravo zainteresovano da ti pomogne da pronađeš sebe. To čini u svoje slobodno vreme.
10. Televizija nije rpavi život! U pravom životu ljudi moraju napustiti kafić i otići na posao!
11. Uvek budi ljubazan sa štreberima. Velike su šanse da ćeš raditi za jednog od njih.

Voleli ga mi ili ne, nesumljivo je da je ovom svojom teorijom pogodio u srž današnjeg sistema života.

„Hit The Bitch“ kampanja protiv nasilja nad ženama?!?

U Danskoj je nedavno pokrenuta velika internet kampanja koja bi trebalo da skrene pažnju na sve prisutnije nasilje među mladim parovima. Za tu svrhu, napravljena je kompjuterska igrica pod nazivom „Udri kučku“. Cilj ove igrice je da se virtuelnom rukom, koja se pokreće mišem na računaru, udara žena koja je prikazana na ekranu. Svakim udarcem skupljaju se poeni u igrici. Članovi Nevladine organizacije „Deca i omladina – Nasilne porodice“ kažu da očekuju da će ova nova video-igra pokrenuti dijalog o nasilju među mladim parovima?!?
„Kada dečaci igraju tu igricu, oni razgovaraju jedni sa drugima u stilu:“Hej, jesi li video ovo?“ i na taj način se otvara dijalog između dečaka. Nadamo se da ćemo stoga dopreti i do onih koji udaraju svoje devojke.“ – izjavila je Kirsten Hermansen, član ove nevladine organizacije.

Igra se nalazi na internetu nedelju dana i do sada je preuzeta preko 600.000 puta. Zbog velikog interesovanja za ovu igricu, sajt „Hit The Bitch“ ograničen je samo za danske korisnike. Nakon ove kampanje i ovakvih izjava članova danske Nevladine organizacije „Deca i omladina – Nasilne porodice“, kao žena, pitam se da li ove „mudre“ glave nasilje nad ženama doživljavaju kao problem… ili možda kao dobru zabavu?!?

Rok grupa Bolero

Muzička scena EX Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka bila je toliko raznovrsna i kvalitetna da je svaka nova grupa stvarno morala ponuditi nešto zaista vredno da bi se nosila sa jakom konkurencijom poput Ekatarine Velike, Azre, Zabranjenog Pušenja, Leb i sol i mnogih drugih rock bendova. Tada se činilo da loših grupa i nije bilo. Moglo je samo biti da ti se neka od njih više sviđa, a neka manje. U takvom okruženju pojavila se mala rok grupa „Bolero“ i za vrlo kratko vreme, svojim stilom i muzikom, pronašla put do srca mnogih od nas. Nakon dugih godina vežbanja u podrumu Doma „Vasa Pelagić“ na Grbavici, 1986. godine, grupa „Bolero“ prvi put je izašla u javnost sa svojom udarnom pesmom „Galebovi“. U vrlo kratkom vremenu pesma privlači pozornost publike i, na neki način, postaje himna ove sada već antologijske rok grupe. Karakterističan vokal pevača Mileta Anđelića i specifičan muzički izražaj frontmena Miše Miroslava Bartulice, ukomponovani u celinu nazvanu jednostavno „Bolero“, bili su nešto jedinstveno na prostorima bivše Jugoslavije. Romantične pesme blagih nota zadržavale su u sebi jak emocionalni naboj. Istovremeno, nosile su u sebi jedinstvenu snagu poleta koja jednostavno ima moć pokrenuti ‘ono „nešto“ u ljudima.Upravo kao takve, nastale su na njihovom prvom albumu „Na kraju slavlja“, objavljenom 1986. godine u izdanju Diskotona iz Sarajeva. Gotovo ceo materijal za prvi album iskristalizovao se tokom 1985. godine. Prvo je bio snimljen u demo verziji na mnogobrojnim probama grupe Bolero, a 1986. godine snimljen je prvi pravi album u studiju Brane Likića u Sarajevu. O popularnosti koju im je doneo album prvenac najbolje govori činjenica da je ceo tiraž u relativno kratkom roku jednostavno razgrabljen po prodavaonicama tadašnjih audio nosača. Pored udarne pesme „Galebovi“, put do srca publike našle su i numere „Sećanja“, „Dajana“, „Moja generacija“, „Društvo te čeka“ i „Misli na mene“.
Dve godine kasnije, 1988. godine, grupa Bolero snima svoj drugi album pod nazivom „O Jesenjinu“ kojim privlači još veću pozornost i pridobija još više fanova širom bivše Jugoslavije. Album je inspirisan životom i delom velikog ruskog pesnika Sergeja Aleksandroviča Jasenjina. Grupa „Bolero“ nastavlja u svom prepoznatljivom melanholičnom stilu izražavajući emocije do krajnosti kroz svoje pesme, ali ovaj put još snažnije, još dublje i još kvalitetnije.

Sergej Jasenjin i Rade Šerbedžija

Kao gost na ovom albumu pojavljuje se i Rade Šerbedžija. Inspiriran Jesenjinovom pesmom „Pismo majci“, frontmen grupe Miša Miroslav Bartulica stvara svoju pesmu sa istim nazivom koja je odlično prihvaćena od strane publike. U pesmi „Sviraj harmoniko, tugo, tugo “ upotrebljen je jedini Jesenjinov u celini. Svaka pesma na ovom albumu ima svoju priču i svaka od tih priča je na neki način vezana za Sergeja Jesenjina. Krčmarska Moskva, na primer, je pesma koja je nastala na osnovu impresija o jednom periodu Jesenjinovog raskalašenog načina života. Zbog svega toga ovaj album nosi ime „O Jesenjinu“. Bolero iza sebe ponovno ostavlja pesme koje se pamte, pesme koje lako pronalaze svoj put do dubine ljudskog bića i tu ostaju trajno sačuvane. Na ovom albumu se pojavljuje i antologijska numera „Jelena“ kojom grupa jednostavno pleni pozornost na sebe. Iako su mnogi od nas u stihovima poput „Nismo svi iz ljubavi stigli na ovaj svet“ i „Još postoje istine koje vole boleti“ pronalazili deo svoje lične biografije i pesmu poistovećivali sa velikim ljubavima u svom životu, pesma „Jelena“, u stvari, ima sasvim drugi motiv. Tužna i surovo realna, pesma „Jelena“ posvećena je majci jednog od članova benda kog je ostavila u sirotištu. Drugi album grupe „Bolero“ snimljen je u Studiu 1 RTV Sarajevo.
Zanimljivo je reći i to da grupa Bolero nikada nije snimila singl. Postoje tonski zapisi na privatnim snimcima, ali tu se više radi o pripremnim, demo snimcima. Takođe, iako veoma popularni osamdesetih godina, grupa Bolero imala je vrlo malo samostalnih živih nastupa. Uglavnom su sve svirke bile grupne. Imali su jedan veliki koncert pred katedralom u Sarajevu što je ujedno bila promocija njihovog drugog albuma i veliki samostalni koncert. S obzirom na to da nisu imali dovoljno svojih pesama, na samostalnim koncertima izvodili su i obrade tada popularne grupe Europe kao i pesme Billy-a Idol-a.
Nakon drugog albuma, grupa prestaje sa radom 1989.godine u nameri da sačeka neka „bolja vremena“. Ali, umesto njih ubrzo je usledila surova ratna stvarnost koja je prekinula sve muzičke aktivnosti grupe „Bolero“. Svojevremeno je frontmen grupe Miša Miroslav Bartulica izjavio : „Grupa se nikada nije definitivno raspala. Prestali smo raditi 1989. godine s namerom da sačekamo da se neke stvari poprave, pa da se snima treći album. Čizma je u Sarajevu. Nečko je u Americi. Graba je u Pragu. Mile je u Švajcarskoj, a ja sam u Livnu. Da se moglo doći do Marsa verovatno bi neko od nas bio i gore“. Od raspada grupe „Bolero“, jedino je on,na neki način,ostao u muzici. Nikada nije prestao pisati pesme, ali ih nije ni objavljivao, jer je mislio da ih više nema ko slušati u ona teška, ratna vremena. U jednom trenutku čak pisao je dečije pesme koje su mu pomagale da pobegne od surove stvarnosti. Ostali članovi grupe, rasuti na sve četiri strane sveta, još uvek čekaju „bolja vremena“ dok nama koji smo ih voleli ostaje nada da će ona, ipak, doći.

Bolero – Jelena

„Nismo svi iz ljubavi, stigli na ovaj svet
proplakan u času kad nema niko da te zavoli.
Još postoje istine koje vole boleti,
zbog mene nikad, nikad nećeš plakati.

Nikada se nismo sreli, vremena nismo imali,
da mi oči obrišeš, da mi ruke miluješ.

Jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
k’o nekad moja draga svojim očima.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli, da su bar ljudi svi,
rođeni pod srećnim zvezdama.

Jelena, Jelena.

A godine prolaze niz naše obraze,
vetrove prolećne starost umiruje.
Da l’ za tebe postoji neko sasvim drag i lep,
čije ruke tebi radost donose.

Jer, danas više nemam snage da te zavolim,
danas samo moram, moram, još jednom da te potražim.
Jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
zbog mene nikad, nikad nisi plakala.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli da su bar ljudi svi
rođeni pod srećnim zvezdama.
Možda ne bi..
Jelena, Jelena.“